Share

Uvodna razmatranja

Prognoziranje budućnosti društva na evropskom kontinentu, čak i pri korišćenju najsavremenijih metoda predikcije, često je neprecizno. Razlog tome je turbulentnost društvenih sistema uspostavljenih na tlu Evrope koja se, pre svega, ogleda u dinamičnim promenama koje pogađaju ekonomske sisteme i u visokom stepenu varijabiliteta faktora koji deluju na ekonomiju Evrope.

Jednostavno ekstrapoliranje pokazatelja stanja pomenutih sistema ne rešava problem predviđanja budućih događaja u Evropi iz razloga što bi ono izostavilo komponentu subjektivnog donošenja odluka od strane društvenih upravljača. Sa druge strane, posmatranje kroz prizmu istorijskih dešavanja i dedukcija o budućnosti na osnovu prošlosti može se svesti na subjektivne zaključke istoričara i prognozera. Svojevrsno kombinovanje ova dva faktora bi verovatno pružilo adekvatnu sliku o evropskoj budućnosti, ali često postojeća metodologija ne daje rešenja za probleme sadašnjosti, pa se, ponekad i neopravdano, ista problematika anticipira i u budućnosti. Stoga se pojavljuju predviđanja iracionalnog skepticizma u pogledu sudbine Evrope zato što su rešenja za probleme današnjice van vidika istraživača. U istoj meri, javlja se naučno neosnovani optimizam u ideje budućih generacija koje bi pronašle rešenja za probleme sadašnjosti.

Pomenuta metodološka ograničenja nam ne dozvoljavaju da izvršimo predikciju o konkretnim stanjima, promenama, dinamici promena i uopste egzistenciji društvenih sistema Evrope. Međutim, možemo izneti opšti okvir izgleda budućeg evropskog drustva uz pomoć istorijskih podataka i sadašnjeg stanja u kome se evropsko društvo nalazi, a da, pri tome, racionalno uvažimo ograničenja koja ove metode postavljaju u domenu predikcije. Posledica ovakvog pristupa prognozi buducnosti društava na tlu Evrope ograničava nas na opšti okvir izgleda evropske budućnosti i ne ostavlja prostor za konkretne i objektivne predloge o rešenjima tekućih problema Evrope.

Prognozirati budućnost Evrope umnogome znači, u domenu prakse, anticipirati ekonomsko-politički razvoj Evropske unije. Odluke upravljačkih institucija ove nadnacionalne zajednice, direktno ili posredno utiču na trenutna i buduća dešavanja na celom evropskom kontinentu. Zavisnost svih evropskih država od dešavanja u Evropskoj uniji umnogome je pojačana poslednjih godina usled ekspanzivnog razvoja informacionih tehnologija koji doprinosi jačem globalizacionom efektu „skupljanja prostora“, zatim, tešnjoj ekonomskoj saradnji putem koncepta slobodne trgovine i težnji ka liberalizovanim tržištima. Pomenuti fenomeni doprinose snažnijoj i uticajnijoj transmisiji ekonomsko-političkih zbivanja u jednom delu Evrope ka ostalim delovima.

Diplomatsko rešavanje konflikata, demokratija i uvažavanje koncepta slobodnog tržišta doprineli su da zemlje članice Evropske unije žive u miru više od pola veka, sa konstantnom težnjom ka višim razvojnim nivoima svih aspekata društvenog života, kao i nastojanjem da se svakom pojedincu pruži širok opseg mogućnosti za zadovoljenje potreba.

Zahvaljujući načelima kojima se Evropska unija vodi[1], države članice su opstale i umnogome poboljšale svoj položaj u odnosu na stanje pre osnivanja ove zajednice. Koncepti Evropske unije usklađeni sa svim predhodno navedenim načelima kojima ćemo se voditi nam mogu poslužiti u iznošenju hipotetičke predikcije o budućnosti Evrope:           

            Stabilnu budućnost prosperitetne Evrope će nužno karakterisati sloboda pojedinca ograničena slobodom drugih ljudi; socio-ekonomski razvoj koji počiva na održivim principima  i sistem slobodne tržišne ekonomije.

Evropska unija jeste trenutno u određenoj vrsti krize koja može uticati i na opstanak ove zajednice, ali i pored toga, njeno relativno održivo funkcionisanje tokom dužeg vremenskog perioda navodi nas na zaključak da pojedina načela koja Evropska unija poštuje moraju biti ispoštovana i pri kreiranju izgleda budućeg evropskog društva, nezavisno od opstanka Evropske unije.

Sloboda

Pojam slobode se zbog svoje apstraktnosti često koristi sa, uslovno rečeno, odrednicama koje konkretizuju i usmeravaju tumačenje slobode. Tako se u okvirima društvenog života javljaju termini: slobodna volja, politička sloboda, ekonomska sloboda i intelektualna sloboda.

Ljudi teže slobodi zbog činjenice da sloboda pruža mogućnost za obavljanje većeg broja aktivnosti usmerenim ka zadovoljenju potreba. Viđenje slobode i težnja ka slobodi, u službi zadovoljenja potreba, jeste, u određenom smislu, pogled sa ekonomskog aspekta, preciznije, korišćenje modela homo economicus, pa, prema tome, predhodno tvrđenje ne može imati i funkciju formalnog dokaza da pojedinci teže ka slobodi. Obuhvatnost rada nam ne dozvoljava da ovu tvrdnju i formalno dokažemo, ali je bitno je zapaziti samo da je ona dokaziva i empirijski potvrdiva[2].

Apsolutna sloboda pojedinca često nije koherentna sa društvenim aspektom života individue. Društvena teorija najčešće razlikuje dve vrste slobode, negativnu i pozitivnu slobodu. Negativna sloboda, „sloboda od“,  vezuje se za autonomiju pojedinca, odnosno, njegovu slobodu i nezavisnost od svakog spoljašnjeg uticaja i prisile. Sloboda participacije, odnosno učestvovanja, „sloboda za“, smatra se pozitivnom slobodom. Svođenje problema slobode na problem individualne, pojedinačne slobode, sadrži pretpostavku da u samom pojmu društva ne može biti sadržana sloboda, pa se pojedinac mora izboriti protiv društva, a ne i pomoću njega (Nužnost i sloboda, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, 1973). U određenom smislu to znači da je apsolutna sloboda pojedinca u sukobu sa društvom i da egzistiranje društva zahteva određena ograničenja sloboda individua koje čine dato društvo.

Koherentno funkcionisanje društva zahteva određeni stepen slobode članova društva, ali, kako je prethodno izneto, sloboda se mora i ograničiti. Društvena satisfakcija je nepostojeća kategorija i ona je, u stvari, izvedena iz satisfakcije individua koje čine društvo. Sa druge strane, individue su zadovoljnije kada slobodno slede svoje interese nego kada im je izbor nametnut, te stoga, ograničenja slobode moraju biti minimalna. Zbog toga, hipoteza o budućnosti Evrope koja je izneta sadrži ograničenje slobode koje se sastoji u slobodi drugih članova društva. Preciznije, sve aktivnosti pojedinca koje narušavaju slobodu drugog člana ili više drugih članova društva moraju biti, na određeni način, sankcionisane kako bi se izbegla anarhija, sa jedne strane, a minimalno ugrozila sloboda datog pojedinca, sa druge strane.

Možemo izvesti zaključak da bi u budućoj Evropi svako ugrožavanje sloboda pojedinaca ili grupa pojedinaca po bilo kom osnovu, dovodilo do konflikata unutar društva pa bi i sama egzistencija društva bila ugrožena. Sa druge strane, ukoliko se sloboda ne limitira, društvo ne može ni biti organizovano iz razloga što bi oportunističko ponašanje onemogućilo saradnju između članova društva. Na taj način pravdamo predviđanje da će ljudi na evropskom tlu poštovati postulat slobode.

Ekonomska sloboda – slobodna tržišna ekonomija i održivi razvoj

Ekonomska sloboda je preduslov za sve ostale vidove ljudske slobode. Ako ekonomiju posmatramo kao veštinu čoveka da  prilagodi prirodu u cilju podmirenja svojih potreba i ako predpostavimo da je cilj svakog pojedinca da ostvari najviši mogući stepen svojih potreba, onda ekonomske slobode zauzimaju primarnu poziciju i polaznu osnovu za druge vrste sloboda.

Sloboda u ekonomskom domenu društvenog života podrazumeva mogućnost pojedinca da po sopstvenom nahođenju raspolaže svojim resursima bez uticaja ili primoravanja od strane drugog pojedinca ili grupe pojedinaca.

Koncept slobodnog tržišta pruža najefikasniju moguću raspodelu dobara između ljudi posredstvom mehanizma cena koje informišu pojedince ili grupe pojedinaca kako da iskoriste resurse, koja dobra da proizvode i u kojoj količini da proizvode, kako bi razmenom sa drugim ljudima obezbedili sebi određenu količinu dobara sa kvalitetom koji može u najvećoj meri zadovoljiti njihove potrebe. Valja napomenuti da, kada se naruši sloboda tržišta[3], narušava se mehanizam cena, pa informacije koje stižu do pojedinaca gube svoju validnost.

Osim slobodnog tržišta kroz istoriju su društva pokušavala da i na druge načine organizuju ekonomiju. Međutim, nemogućnost društvene vlasti da uvidi i predvidi potrebe velikog broja ljudi koji čine jednu zajednicu učinila je ove sisteme manje efikasnim od tržišta i stoga je većina proizvodno planskih sistema, odnosno, nestihijski organizovanih ekonomija, supstituisana slobodnim tržištem.

Pojedinac, sledeći sopstvene interese, zapravo na najefikasniji način doprinosi interesima zajednice, ali uzimamo u obzir da je i njegova ekonomska sloboda ograničena slobodom drugoga, te se, stoga, eksterni efekti načinjeni pri proizvodnji i potrošnji nagrađuju ili sankcionišu od strane regulatornih tela buduće Evrope. Verovatno najjednostavnije objašnjenje ove tvrdnje jeste da je svaka zajednica sačinjena od pojedinaca i ako svi pojedinci slede svoje interese u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba onda, posledično, i zajednica ostvaruje viši stepen zadovoljenja „društvenih” potreba, pa se time ona smatra, uslovno rečeno, razvijenijom.

Danas se razvoj jedne društvene zajednice posmatra iz ugla njegove održivosti što znači da sadašnje generacije svojom proizvodnjom i potrošnjom ne ugrožavaju slobodu i mogućnosti budućih generacija da, makar u istoj meri, zadovolje potrebe. Izvodi se zaključak da, ukoliko buduće evropsko društvo bude težilo slobodi, kako smo pretpostavili, ono nužno mora težiti i održivom razvoju.

Kritičari koncepta slobodnog tržišta ukazuju na postojanje nejednakosti ishoda i pojava eksternalija pri upotrebi resursa na slobodnom tržištu. Nejednakost postoji i u fizičkim potencijalima ljudi, u njihovim potrebama i samoj težnji da zadovolje te potrebe, tako da je nejednakost ishoda relativno neizbežna. Buduća Evropa treba da nastoji da obezbedi svima jednakost mogućnosti na tržištu[4] gde bi pojedinci donosili odluke o tome koje će mogućnosti iskoristiti, odnosno, na koji način će iskoristiti svoje resurse. Tržište jeste neizvesno, ali će indivudua biti odgovorna za sopstvene odluke o eventualnoj upotrebi resursa, ali i odgovorna za svoj potencijalni uspeh ili neuspeh iz razloga što je odgovornost posledica slobode.[5]

Zaključak

Sa rezervom donosimo zaključak da će se buduća Evropa voditi principima slobode koji su, pre svega, zasnovani na održivoj i ekonomskoj slobodi koja biva upravljana slobodnim tržištem. Istina je da su neki problemi ostavljeni po strani, stoga je zaključak iznet sa izvesnom dozom rezerve, ali oni ne bi, po našem mišljenju, presudno uticali na konceptualno datu predikciju.

Osnovne aktivnosti slobodne buduće Evrope su međusobno koherentne i kreću se ka istim ciljevima, ka prosperitetu, miru i sa konstantim smanjivanjem segregacije bilo kog tipa. Nezavisno od toga da li će subdina evropskih država biti locirana ka Evropskoj uniji i kakve se sve fluktuacije mogu desiti na putu ka prosperitetnoj budućnosti, sloboda će u krajnjoj instanci u velikoj meri vladati, a, ako ne bude tako, onda to nije krajnja instanca. Promene uslovljene konfliktima između apsolutno slobodnih i manje slobodnih se, po našem mišljenju, moraju desiti. Sloboda pojedinca će se ograničiti slobodom drugoga, a ljudi će svojim trudom, radom i postignućima imati mogućnost da zadovolje svoje potrebe na slobodnom tržištu.

Literatura

Fridman, M., Fridman, R., 1996., Sloboda izbora, General Book, Novi Sad

Mankju, N, 2008., Principi ekonomije, Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, Beograd,

Nužnost i sloboda, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja Beograd 1973;

Rikalović, G., Devetaković, S., Jovanović Gavrilović, B., 2010., Nacionalna ekonomija, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd;

http://libek.org.rs/sr/vesti/2012/03/19/igra-ideja-i-senki


[1]Načela Evropske unije su: sloboda, demokratija, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravna država, poštovanje osnovnih prava kako su postavljena u „Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava“ i poštovanje nacionalnih identiteta država članica

[2] Primer empirijske potvrde jeste konstantna borba Afroamerikanaca protiv ropstva (suprotnost slobode).

[3] Sloboda tržišta može biti narušena od strane uticajnog proizvođača, potrošača, države ili neke druge uticajne institucije.

[4] Evropska vlast se ne bi mešala u tržišni mehanizam, već bi težila stvaranju adekvatnog okruženja u kome bilo kakav vid šovinizma i diskriminacije biva sankcionisan

[5] Tako bi, na primer, neodrživo ponašanje Grčke ili Španije u pogledu zaduženosti bilo tržišno sankcionisano manjom potrošnjom konkretnih pojedinaca koji su i preuzeli dugove, odnosno, odgovornost bi se delegirala na osnovu toga ko preuzima odgovornost i niži stepen potrošnje ne bi snosili svi zaposleni u državnom sektoru, već samo oni pojedinci koji su se i odlučili u početku za zaduživanje.

Tags:

No comments yet.

Leave a Reply

*