Share

 POZICIJA SOCIJALNE POLITIKE U IDEJI EVROPSKIH INTEGRACIJA

Osnova je ustanovljena već Rimskim ugovorom iz 1957. godine afirmisanjem velikih sloboda, ukidanja diskriminacije izmedju radnika država članica, principa jednakog tretmana i jednakosti nagradjivanja, ali tek Samitom u Parizu 1972. godine i Programom socijalne akcije 1974. godine regulacija socijalne politike postaje vidljivija na evropskom nivou. Preko Jedinstvenog evropskog akta 1986. godine, Povelje o osnovnim socijalnim pravima radnika 1989. godine, Ugovora iz Mastrihta 1992. godine i posebno Sporazuma o socijalnoj politici, njegovog uključenja u Ugovor iz Amsterdama 1997. i na kraju, stupanjem Lisabonskog ugovora 2009. godine njen uticaj je rastao. Do danas ona se razvila na tri nivoa i to kao materijalna, regulatorna i ’’meko zakonodavstvo’’[1] (Stuchlik, Kellermann, 2009: 9), a pre svega kao regulatorna. Evropska unija je prepoznala značaj socijalne politike u uzajamnoj sprezi sa ekonomskom dimenzijom naročito naglašavajući oblasti radnog prava, zdravlja i bezbednosti na radu, socijalnog dijaloga, politike zapošljavanja i penzija.

Ipak, osnovana i vodjena kao ekonomski i politički projekat, Evropska unija daje rezidualni značaj socijalnoj politici. Činjenica je da je Evropska unija prevashodno vodjena ekonomskim interesima i funkcionalističkim gledištem kojim će ekonomski prosperitet obezbediti osnov za ostvarenje svih drugih ciljeva, a time i socijalnih. Medjutim, da se ona jedino rukovodila ekonomskom dimenzijom, izgubila bi na svom legitimitetu. To se nije desilo, jer taj legitimitet obezbedjuje socijalna politika koja se postepeno razvijala i prepoznavala u vidu socijalnih ciljeva i to unapredjenje zaposlenosti, poboljšanje životnih i radnih uslova, obezbedjenje adekvatne socijalne zaštite, socijalnog dijaloga, razvoja ljudskih potencijala i borbe protiv socijalne isključenosti (Vuković, 2011: 318), propagiranih Sporazumom o socijalnoj politici.

Možemo reći da je već dovoljno veliki uspeh Evropske unije time što postavlja minimalne odredbe koje svaka država mora da ispuni da bi postala članica. To su odredbe o ravnopravnosti polova, koordinaciji sistema socijalnog osiguranja, zdravlja i bezbednosti na radu, radnog prava i radnih uslova. Kada se neka država odluči za put evropske integracije, ona treba da ostvari minimalne standarde ispod kojih ne sme da padne, a povrh kojih treba da napreduje. U tome joj Evropska unija pomaže kroz svoje fondove, instrumentima i merama. Time se ujednačuje evropska socijalna politika do onog nivoa koji obezbedjuje poredjenje i sličan pristup.

Međutim, intervencije i globalne smernice koje Evropska unija preduzima su i dalje u vezi sa tržištem, što vodi do zaključka da socijalna politika nije samostalna, već uvek ide uz ekonomsku politiku i ekonomske interese. Posebno je zastupljena u postavljanju barijera nelojalnoj konkurenciji i sprečavanju socijalnog dampinga. Ideju o jedinstvenom tržištu ne prati ideja o jedinstvenoj i samostalnoj socijalnoj politici, već socijalnoj politici koja podupire postulat ekonomskog funkcionisanja.

IZAZOVI ZA ZAJEDNIČKU SOCIJALNU POLITIKU EU

Evropski socijalni model, kao ideja ujedinjene socijalne politike EU, nikada se nije realizovao u svojoj biti, jer se na tom putu uvek postavljalo pitanje koliko su zapravo države članice, a posebno one najrazvijenije spremne da odustanu od svog suvereniteta u oblasti koja se najcelishodnije ostvaruje na najbližem nivou gradjanima[2]. Postavlja se pitanje i koliko je taj projekat finansijski izvodljiv, s obzirom na to da je država blagostanja već dovoljno opterećena politikom konkurentnosti, a potrebna je i obazrivost u pogledu legislative i proceduralnih rešenja za realizaciju ove ideje.

Na sadašnjem stepenu razvoja ne postoji politička volja kojom bi se stvorila jedinstvena socijalna politika. Takvo rešenje deluje kao utopija uzimajući u obzir faktore koji državama obezbedjuju specifičnost i ne mogu da uniformišu istorijsku različitost sistema nacionalnih država. Socijalnu politiku treba posmatrati u kontekstu načela supsidijarnosti, gde Evropska unija ima ulogu potpore i donošenja smernica, a primarna nadležnost ostaje u rukama država članica. Prekoračenje ’’socijalnog minimalizma’’ zahteva mnogo otvoreniju i fleksibilniju socijalnu politiku prevenstveno u oblasti finansijske preraspodele u vidu većih izdvajanja i preusmeravanja sa nekih drugih oblasti (kao što je povećanje akciza na duvan, luksuzne proizvode, preusmeravanje iz oblasti naoružanja i sl) na definisane ciljeve.

Širenje načela kvalifikovane većine i aktuelizacija solidarnosti kao vrednosti i principa mogu da doprinesu poboljšanju pozicije socijalne politike na agendi evropske realnosti. Neke od preporuka se vide u partnerstvu država i civilnog društva, saradnje sa nevladinim i neprofitnim organizacijama, osnaživanja sindikata, ulaganja u profilaksu na svim poljima, širenje fondova i njihova specifikacija za pojedine oblasti koje se javljaju kao prioritetni. Školovanje obrazovanog kadra za socijalnu politiku može stvoriti uslove za stručno i preduzimljivo učešće u radu institucija Evropske unije gde je važno prepoznati nedostatke u funkcionisanju Evropske unije, (posebno preterano normiranje, glomaznu administraciju i povećano finansijsko izdvajanje) i revidirati rigidne ekonomske kriterijume koji predstavljaju rizik dodatnog produbljivanja socijalnih problema[3]. Socijalna politika je pitanje prioriteta koji prati uspone i padove ideje evropske integracije, pa je treba prilagođavati aktuelnim izazovima i tražnjama na evropskom i svetskom tlu.

ZAKLJUČAK

Efikasno vodjena socijalna politika pomaže i doprinosi da se države blagostanja razviju do društva blagostanja[4] (Lakićević, 2010: 378). Neminovna povezanost sa ekonomskim  prosperitetom je ogledalo vizije kapitalističke Evrope 21. veka, ali je jasno da dok god bude u senci nekih drugih prioriteta i elitizma koji postoji unutar Unije, socijalna politika neće moći da se samostalno nametne kao jedna od baza kojom se drže stubovi država okupljenih oko ideje jedinstvenog tržišta. To znači da strategije i ciljevi neće biti ostvareni do nivoa koji je planiran, a time će politika Evropske unije biti u još većem izazovu da odgovori savremenim tendencijama globalizacije, demografskim trendovima i sve većim socijalnim problemima. Socijalnu politiku treba shvatiti kao ulaganje, koje doprinosti privrednoj ekspanziji, ali je i omogućava, jer ekonomski interesi bez legitimiteta dovode sebe u pitanje, a time i perspektivu Evropske unije.

Evropska unija je više puta bila na testu izdržljivosti, izlazeći kao pobednik raznih finansijskih, političkih i drugih kriza. Stoga se pitanje budućnosti socijalne poltike EU treba najpre sagledati kao pitanje opstanka EU kao koncepta, pa kao takvo ostaje otvoreno za dalje praćenje. U nekom narednom periodu ne očekuje se značajnije osamostaljivanje zajedničke socijalne politike, što je u duhu trenutne stabilnosti institucija Evropske unije i vizionarskog vođstva istaknutih političara. Pravci ovog razvoja će teći kroz politiku koordinacije[5] i dopunjavanje država članica i Evropske unije kako bi bile što efikasnije u ostvarenju postavljenih ciljeva.

 

Literatura:

  1. Evropska komisija (1995), Bela knjiga – Priprema pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope za integraciju u unutrašnje tržište Unije.
  2. Kolin, M, Kronja J, Milovanović J, Stoiljković, Z  (2006), Socijalni dijalog i socijalna politika u Srbiji u procesu evropskie integracije, Beograd: Fridrih Ebert Stiftung
  3. Lakićević, M. (2010). Socijalni profil Evropske unije, FPN Godišnjak 2010, Beograd: Fakultet političkih nauka.
  4. Mijatović, B (2005). Socijalna politika na lokalnom nivou u Evropskoj uniji, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.
  5. Perišić, N. (2007). Evropske socijalne vrednosti – ‘’Trošak’’ i proširenja Evropske unije, Socijalna misao 3/2007
  6. Stuchlik A, Kellermann, C. (2009), Europe on the way to a social Union?, Friedrich Ebert Stiftung
  7.  Vuković, D. (2011). Socijalna politika Evropske unije. Beograd: Fakultet političkih nauka.

 

 


[1] Substantive,  regulatory, ’’soft law’’

[2] Načelo supsidijarnosti.

[3] Npr. velika orijentisanost na fiskalnu konsolidaciju  kako bi se ispoštovala dopuštena granica fluktuacije kursa kao jednog  od ekonomskih kriterijuma.

[4] Welfare state to welfare society.

[5] Otvoreni metod koordinacije kao aktuelni instrument.

 

..

Autorka je studentkinja master studija socijalne politike Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Tags:

No comments yet.

Leave a Reply

*