Share

Latest posts by Mile Mišić (see all)

Šta se dešava u evrozoni?

Jedna grupa autora smatra da sve počiva na neodgovornosti država članica evrozone i politici kao neadektvanom pokretaču ekonomskih integracija. Odgovornost država je dvostruka. Prvi aspekt obuhvata kreiranje kriterijuma za ulazak u evrozonu, pogotovo dijelova koji se tiču odnosa deficita i bruto domaćeg proizvoda i odnosa javnog duga i bruto domaćeg proizvoda. Takođe, u prvi aspekt možemo ubrojati i način na koje su pojedine države primljene u evrozonu, imajući u vidu, da su 1999. samo tri, od primljenih jedanaest, ispunjavale sve kriterijume. Drugi aspekt odgovornosti obuhvata ponašanje država od 2002. na ovamo, uključujući i „poslovično finansijski disciplinovanu“ Njemačku po pitanju javnog duga. Veoma lako je uočiti teška kršenja dogovora o monetarnoj uniji koja su prošla nekažnjeno. Neki autori postavljaju tezu o „dogovoru iza zavjese“ o međusobnom nekažnjavanju država, odnosno, o načinu na koji jedna država blokira izricanje kazne drugoj državi. Posebnu grupu problema čine nesavšeni mehanizmi za kontrolu država, nedovoljno efikasne kazne, kao i, zbog nedovoljne mobilnosti radne snage, nemogućnost postizanja „optimalne valutne zone“ potrebne za nesmetano funkcionisanje monetarne unije. Upitna je i neophodnost evra kao jedinstvene valute i uglavnom se spominju političke odluke koje imaju primat nad ekonomskim. Kriza je, prema ovim autorima, uzrokovana greškama pri kreiranju monetarne unije, te su događaji iz 2007. bili samo okidač za pokretanje domino efekta.

Druga grupa  autora je blaža prema državama i smatra da je kriza ukorijenjena u samu prirodu monetarne unije. Naime, kada je stvorena monetarna unija, i kada su spuštene barijere za protok kapitala u nešto što oni nazivaju „perifernim državama Evrope“, odnosno, Portugal, Irska, Italija, Grčka i Španija, došlo je do kreiranja ekonomske pojave „capital flow bonanza“. Kapital je pohrlio u pomenute države i kod njih je, u kratkom roku, došlo do pojave ekonomskog buma. Paralaleno sa ekonomskim bumom, došlo je do kreiranja „balona“, pogotovo u sferi građevinarstva i nekretnina. Posebno je zanimljiva uloga „rejting agencija“ u kreiranju „balona“ koje su optuživane za neobjektivnost i pristrasnost u davanju kreditnih ocjena. Kada je 2007. došlo do propasti „Lehman brothersa“ i kada i finansijka i ekonomska kriza iz SAD-a prelila u Evropu, „baloni“ su počeli da eksplodiraju i kapital je, uplašen, jednostavno pobjegao iz tih zemalja. Sličan scenario je već viđen u Meksiku 1994. Nakon „bježanja“ američkog kapitala nedugo nakon uspostavljanja unije. Drugi aspekt problema čine izuzetno visoki privatni dugovi građana. Dolaskom recesije i ekonomske krize građani gube posao, ne mogu da otplaćuju kredite, a već su prezaduženi, komercijalne banke počinju da slabe i automatski se rađa sumnja u njihovu solventnost i država je primorana da, ili preuzima dugove, ili dokapitalizuje banke.  I tada počinje ubrzan rast dugova zemalja članica evrozone što se može vrlo lako pratiti na zvaničnim statistikama. Ova linija argumentacije dobija na snazi, u odnosu na prvu, ako pogledamo na šta je se novac trošio prije početka krize? Prema statistikama, evidentno je da se znatno više novca trošilo na kapitalna ulaganja, u odnosu ličnu potrošnju, odnosno, socijalna davanja[1]. Takođe, državama je otežano rješavanje krize zato što ne mogu samostalno da određuju eskontne kamatne stope. Odgovornost leži i na Evropskoj centralnoj banci koja nije odmah jasno stavila do znanja da će se pomoći ugroženim zemljama, pogotovo Grčkoj.

Postoji i treći pogled na problem. Naime, države u okviru evrozone imaju različit model ekonomskog razvoja[2]. Neke od njih su imale mali rast plata i slabu domaću tražnju, a privreda im je usmjerena na izvoz, dok se kod drugih privreda oslanja na visoku domaću tražnju, koja je finansirana porastom dugova. U isto vrijeme, države ne mogu da utiču na nominalne kamatne stope, kako bi se prilagodile svom ekonomskom modelu, i dolazi do nekompatibilnosti. Dodatno, ekonomija država koje su bile oslonjene na visoku domaću potrošnju, bazira se na uslugama, a ne na proizvodnji, tako da su bile prve na udaru sa početkom recesije. Ovo se jasno može vidjeti ako upoređujemo Njemačku i Španiju u poslednjih deset godina.

Poređenjem ova tri stajališta, zaključujemo da se ona međusobno ne isključuju, te da je efekat „capital flow bonanza“ zajedno sa neodgovornim ponašanjem nekih država, te samom prirodom njihove ekonomije i nemogućnošću da utiču na kamatne stope kako bi ih sebi prilagodili svojoj ekonomiji, kumulativne prirode i da, u slučaju ove krize, govorimo o uzrocima, a ne uzroku.

Šta dalje?

Možemo identifikovati  tri akutna problem evrozone. Prvi je zasigurno vrtoglava zaduženost zemalja, drugi je nekonkurentnost a treći se tiče greške u strukturi evropskih finansijskih institucija, koje su došle do izražaja tokom krize, prvenstveno u nemogućnosti davanja pravog odgovora na probleme.

Postoji nekoliko prijedloga za rješavanje prvog problema. Evropska komisija je maja 2010. pokrenula European Financial Stability Fascility (EFSF) kao fond za ugrožene države sa sredstvima od oko 440 mld evra za kreditiranje i European Financial Stabilisation Mechanism (EFSM) sa sredstvima od oko 60 mld evra za zajmove. Novac je obezbijeđen iz budžeta država članica evrozone, budžeta EU i najviše od MMF-a. Ova dva programa naslijediće, u julu 2012, European Stabilisation Mechanism (ESM). Nedostatak ovih mehanizama je što samo popravljaju štetu i ne rješavaju uzroke problema. Druga mogućnost leži u izdavanju evroobveznica kao zamjena za nacionalne obveznice. Kupovali bi ih investitori, i na taj način ulagali novac, na određeno vrijeme, uz određenu kamatu. Ključna stvar kod evroobveznica je što za njih garantuje Evropska unija, ili u najmanju ruku evrozona. Nedostatak je isti kao i za prethodne mehanizme, uključiv i ozbiljnu kritiku od strane monetarista da evrobondovi samo odlažu rješenje problema zato što bi, u trenutku dospijeća, sa pretpostavljenim dobitkom od 4-5 %, bio isuviše veliko opterećenje za već slabe i stagnantne privrede. Tačnije, nikakve reforme nisu sprovedene nego se, nivelisanjem rizika koji se ogleda u nivelisanju kamatnih stopa na evroobveznice, može postići i kontraefekat. Treća mogućnost djeluje kao korektiv na kritiku druge i sastoji se u većoj aktivnosti Evropske centralne banke (ECB-a) koja bi djelovala kao „poslednji izvor“ novca i na taj način umirivala tržište uvjeravanjem povjerioca da će novac uvijek biti tu da se isplate obveznice. Možemo primjetiti da je prvi problem direktno povezan sa „sistemskim greškama“ koje su, u većini, političke prirode.

Drugi problem je nekonkurentnost zemalja evrozone. Nekonkurentnost je posledica rigidnog zakonodavstva u sferi tržišta rada što se posebno ogleda u neproporacionalnom porastu cene rada u perifernim zemljama u odnosu na najrazvijenije zemlje evrozone i u odnosu na ekonomski rast. Direktna posledica visoke cene rada, odnosno, nekonkurenosti, je kapital koji bježi u druge zemlje i samim time otežava ekonomski oporavak. Ranije su ovaj problem periferne zemlje rješavale tako što su devalvirale domaću valutu i na taj način smanjivale cijenu rada, međutim, dolaskom evra, sve se promijenilo i članicama evrozone preostaje da stvore fleksibilniji okvir zakona za tržište rada kako bi se evrozona približila „optimalnoj valutnoj zoni“ sa slobodnim transferom radnika. Zanimljivo je da su i kod drugog problema ključne političke odluke.

Treći problem je ključan i tiče se sistemskih grešaka. Ovdje ću obraditi samo fiskalno nejedinstvo kao problem čije  rješenje u vidu fiskalnog ujedinjenja ima vanredne političke implikacije za budući razvoj evrozone i Unije. Fiskalna unija znači postojanje jedinstvene institucije za prikupljanje prihoda u državnu blagajnu i za trošenje tog novca. Mjerama fiskalne politike bi se mogle mijenjati stope poreza, pokretati javni radovi, ali i aktivirati automatski stabilizatori sistema. Načini na koje bi fiskalno ujedinjenje pomoglo evrozoni su brojni i tiču se veće koherentnosti ekonomskih politika, mogućnosti bolje restribucije, dijeljenja rizika kao i pokretanja preventivnih antikriznih mjera. Konkretno, više se ne bi moralo čekati da Njemačka odluči da li će pomoći Grčkoj koja je u problemu sa javnim dugovima, nego bi se novac blagovremeno usmjeravao. U isto vrijeme, Grčkoj i sličnima ne bi bila dopuštena  fiskalna nedisciplina i kršenje pravila igre evrozone. Urađen je prvi korak ka fiskalnoj uniji krajem januara 2012. potpisivanjem sporazuma o fiskalnom ugovoru.  Predloženi fiskalni ugovor predviđa da fiskalni deficit zemalja potpisnica ovog ugovora ne može da pređe 0,5 odsto BDP-a. To se odnosi na takozvani strukturni bilans koji bi i po postojećim pravilima pakta za stabilnost i rast trebalo da bude u ravnoteži ili u suficitu, osim u uslovima privredne recesije. Šta je strukturni bilans? Pojednostavljeno rečeno, budući da to nije baš jednostavan indikator, trebalo bi da javni prihodi i rashodi budu u ravnoteži kada je privredni rast na nivou potencijalnog. Političke implikacije fiskalne unije bi se, vjerovatno, kretale ka dubljim integracijama u pravcu federalizacije Evropske unije.

Napominjem da rješenja, kao i probleme, treba posmatrati kao kumulativne i da, kao što postoji više uzroka, tako i rješenja moraju biti višestrana. Nada leži u tome da su i problemi i rješenja više političke nego ekonomske prirode i da u ovoj krizi, kao i onima do sada, leži šansa za dublje integrisanje Evrope. Umjesto sopstvenog predviđanja o budućnosti, dopustite da citiram odgovor Jozefa Štiglica od pre par dana u Davosu: „Ako uspe da napravi sledeći korak ka političkoj uniji, postoji velika verovatnoća da će prevazići krizu. Važno je da države pokažu istinsku solidarnost. Inače, građani to neće dugo trpeti“

 


[1] Za Grčku nisam siguran. Grčka nije reprezentativan slučaj i ona bi se mogla podvesti pod izrazitu neodgovornost Vlade, uključujući i podnošenje lažnih izvještaja Evropskoj centralnoj banci.

[2] „growth model“

Tags:

No comments yet.

Leave a Reply

*