Share

Robin Hud je bio heroj engleskog naroda. Legenda kaže da je živeo kao odmetnik koji je „pljačkao bogate i svoj plen davao siromašnima.“ Pitanje redistribucije bogatstva je na određen način pitanje da li je Robin Hud bio heroj čije se ime mora izgovarati sa određenim poštovanjem ili odmetnik koji zbog svojih nezakonitih dela u tadašnjoj Engleskoj mora biti sankcionisan?

Savremene društvene sisteme odlikuje težnja ka slobodi svih individua koje čine društvo. Na primer, Ustav[1] Sjedinjenih Američkih Država kao i osnovni principi Evropske Unije, jasno navode neophodnost poštovanja prava slobode svih pojedinaca i to nediskriminatorno. Neophodnost uvažavanja koncepta slobode zahteva podrobnije razmatranje ideja o slobodi koje su se razvijale kroz istoriju i to podrazumeva drugačiji i detaljniji vid analize od našeg. Ovde ćemo zapravo pokušati da u odnos stavimo, sa jedne strane, dominirajući koncept slobode i sve češće nastojanje državnih vlasti da vrše redistribuciju bogatstva, sa druge strane. Preciznije, pokušaćemo da pokažemo kako je redistribucija bogatstva nemoguća u društvu koje želi da sačuva visok stepen slobode svojih građana.

Valja naglasiti da, kada se u ovom radu govori o slobodi, podrazumeva se minimalno ograničena sloboda, odnosno pravo svakog čoveka da bude slobodan koje je ograničeno slobodom drugih ljudi. Apsolutnu slobodu smatramo konceptom koji bi dugoročno bio neodrživ jer bi postojala mogućnost moćnijih da ukinu pravo slobode manje moćnih u datom vremenskom trenutku.

Može se zapaziti da posmatrano shvatanje slobode podrazumeva jednakost prava na slobodu svih članova jedne zajednice bez izuzetaka. Pomenuto zapažanje implicira da su svi članovi društva jednaki i u smislu odgovornosti koju sloboda sa sobom nosi. Naime, svaki pojedinac, član društva, odgovoran je i snosi posledice sopstvenih postupka i u skladu sa time, ugrožavanjem slobode drugog pojedinca ili većeg broja pojedinaca mora snositi odgovornost i posledice eventualnog ugrožavanja njegovog prava na slobodu od strane društvenog organa nadležnog za sankcionisanje kršenja prava na slobodu. Takođe, pomenuto shvatanje prava individua na slobodu zahteva i jednakost pred zakonom ukoliko se zakon donosi u skladu sa poštovanjem navedenog prava. U suprotnom, ukoliko bi postojala pravna nejednakost, onda bi, uslovno rečeno, povlašćeniji pojedinci imali veća prava slobode, jer bi za isti vid kršenja tuđe slobode bili manje sankcionisani pa bi, time, imali veću slobodu od onih nepovlašćenih.

Iako pravo na slobodu iziskuje pravnu jednakost, ono ne iziskuje i čak može biti u suprotnosti sa ekonomskom jednakošću. Ukoliko poštujemo navedene principe, svaki član društva može slobodno raspolagati sopstvenim resursima i na taj način uživati u dobicima ili snositi gubitke po osnovu ekonomskih aktivnosti za koje smatra da su u datom momentu najadekvatniji način upotrebe resursa. Da bi ostvario dobitak, vrednost uloženih resursa mora biti manji od vrednosti koju je pojedinac dobio u procesu raspodele dobara i usluga odnosno u procesu distribucije. Ekonomska jednakost bi tada podrazumevala da se u procesu distribucije svakom članu društva obezbedi jednaka količina dobara i usluga, bez obzira na uložene resurse i ekonomsku racionalnost[2] njihovih aktivnosti. Pošto su resursi ograničeni i nejednako raspodeljeni[3],  zatim, pojedini članovi društva jednostavno možda nemaju preferencije ka ekonomsko racionalnom ponašanju ili, pak, smatraju da mogu bolje iskoristiti sopstvene resurse od drugih, verovatnoća spontanog dešavanja ekonomske jednakosti, usuđujemo se reći, teži nuli.

Prema navedenim zaključcima, da bi se postigla ekonomska jednakost, neophodno je da postoji regulatorno telo koje bi nakon procesa distribucije bogatstva izvršilo eventualnu redistribuciju, odnosno preusmeravanje od onih koji imaju više ka onima koji imaju manje. Regulatorno telo koje bi vršilo potencijalnu redistribuciju bi moralo, upotrebom sile ili prinudom, oduzeti dobra i usluge koje su, uslovno rečeno, imućniji stekli sopstvenim aktivnostima i resursima i time bi samo pravo slobode bilo ugroženo jer tada oni ne bi imali mogućnost da uživaju u dobicima od raspolaganja sopstvenim resursima. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama trenutno postoji plan koji podrazumeva uvođenje progresivnog poreza na prihod[4] i pored toga što je ustavom zagarantovana sloboda svih građana, ukoliko se ovaj porez ne izmiri, država preti zatvorskom kaznom. Cilj ovog poreza jeste da imućniji plaćaju veći iznos poreza, kako bi se smanjila ekonomska nejednakost između imućnih i manje imućnih. Međutim, ovaj postupak bi ugrozio slobodu imućnih, ali i smanjio njihovu motivaciju da nastave sa svojim verovatno uspešnim ekonomskim aktivnostima i „kaznio“ ih jer su uspešnije koristili sopstvene resurse.

Međutim, ovakvi primeri nisu karakteristični samo za Sjedinjene Američke Države. Naime, težnja da se postigne ekonomska jednakost uz pomoć redistrubicije bogatstva se dešava svuda na svetu. Primere za ovakve tendencije nalazimo i na prostoru Balkana. Na primer, u Srbiji, pokrajinski sekretar za finansije Jovica Đukić pitao se zašto da Tajger Vuds ili Novak Đoković budu toliko plaćeniji nego što je bio kardiohirurg Majkl Debejki? “Uz dužno poštovanje prema igraču golfa Tajgeru Vudsu koji zarađuje godišnje pod 70 miliona dolara – što su pare koje je vrhunski kardiohirurg Majkl Debejki u najboljem slučaju zaradio za čitav život – države moraju da donesu odluku o preraspodeli. Pa da kažu dotičnom igraču: za najbolje ubacivanje lopte u rupicu na svetu, dovoljna ti je i desetina te zarade”, kaže Đukić.

(http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=03&dd=25&nav_id=594135).

Ukoliko posmatramo izjavu gospodina Đukića iz perspektive da je trenutno više od 844 miliona ljudi u svetu neuhranjeno, a da ovi sportisti zarađuju i po 70 miliona dolara godišnje (http://komunist.free.fr/arhiva/jan2004/glad.html), možemo doći do zaključka da je redistribucija svakako neophodna. Međutim, redistribucija će narušiti pravo na slobodu ove dvojice sportista i mnogih drugih koji zarađuju iznad proseka. Zbog čega je važnije pravo na slobodu od ishrane neuhranjenih? U cilju davanja nedvosmislenog odgovora na ovo pitanje i mnoga druga koja mogu proisteći iz njega, moramo se posvetiti dubljem razmatranju ekonomskih i političkih nauka. Kako je za tako detaljno ispitivanje neophodna opširnija analiza, nastojaćemo da samo, za početak, pomenemo par ključnih argumenata koje nude različite varijante ekonomske teorije.

Motivacija za ekonomske aktivnosti leži u tome da će uspešnije korišćenje resursa omogućiti onome ko ih je uposlio da potencijano dostigne viši nivo sopstvene korisnosti jer distribucijom dobija više dobra i usluga koji mogu zadovoljiti njegove potrebe. Sa druge strane, upošljavanjem sopstvenih resursa pojedinac mora zadovoljavati i potrebe drugih ljudi. Što je viši stepen zadovoljstva drugih oni će više kupovati dobara koja pojedinac proizvodi, a on će težiti da smanji uloženu vrednost resursa kako bi se razlika između vrednosti dobijene distribucijom i vrednosti uloženih resursa povećala, odnosno kako bi povećao svoj dobitak od ekonomskih aktivnosti.

Vlasnik resursa ne može znati precizno potrebe ostalih članova društva i tu leži još jedan faktor ekonomske nejednakosti, ekonomska neizvesnost. Svaki pojedinac procenjuje šta je neophodno ostalim članovima društva i prema tome usmerava sopstvene resurse. Međutim, potrebe članova društva su raznovrsne i podložne promenama, tokom vremena. Stoga, postoji neizvesnost kolika će biti vrednost koja sleduje pojedincu koji je uložio sopstvene resurse i time kolika će biti njegova dobit, jer je vrednost dobara koje on posredno ili neposredno proizvodi određena subjektivnim vrednovanjem ostalih članova društva ili zajednice. Može se reći da će u procesu distribucije sa najvećom količinom dobara biti oni koji najbolje prognoziraju promene ili možda oni koji su imali najviše sreće pri odabiru načina na koji ulažu sopstvene resurse. U svakom slučaju, ne treba zaboraviti da su oni verovatno zadovoljili najveći broj potreba članova društva i/ili su koristili manju količinu ograničenih resursa i za to dobili, uslovno rečeno, nagradu. Kada pojedinci bivaju oporezovani zbog svog ekonomskog uspeha njihova motivacija za ulaganje resursa i traganja za najboljim vidom upotrebe resursa se smanjuje.

Sada već možemo konstatovati da bi smanjenje prava slobode smanjilo motivaciju pojedinaca da na što racionalniji način upotrebe oskudne resurse. Odnosno, Novak Đoković verovatno ne bi imao motivaciju da se bavi sportom i ulaže resurse od svoje četvrte godine da u tom sportu uspe, da nije imao i materijalnu motivaciju za to. On je jednostavno, kao i Tajger Vuds imao pronicljivost ili verovatnije sreću da njegov sport budu popularan i da pruža uživanje tolikom broju ljudi. Da je bio slučaj da su ovi sportovi nepopularni i da im ne donose materijalnu korist, Đoković i Vuds bi se danas verovatno bavili nekim drugim zanimanjem.

Sa druge strane, pojedinci širom sveta imaju koristi od sportskih aktivnosti i oni daju vrednost sportovima kojima se Vuds i Đoković bave. Da partije golfa Tajgera Vudsa nisu toliko praćenje od strane publike na celom svetu, on sigurno ne bi imao ni toliko sponzora, koji mu predstavljaju možda i veći deo prihoda nego što mu sama igra donosi. Zaključak je da ni Vuds ni Đoković nisu bespravno prisvojili plate kardiohirurga, već ljudi sveta više vrednuju aktivnosti ovih sportista nego kardiohirurga. Postoji više objašnjenja zbog čega je distribucija „nepravedna“ u ovom slučaju prema kardiohiruzima, ali mi ćemo ovde pomenuti samo jedno od mogućih. Talenat koji poseduju pomenuti sportisti je redak, a kardiohiruga je više nego što ovih retkih talentovanih sportista. Na sličan način kao što je drago kamenje vrednije od vode, a drago kamenje nam je manje neophodno za život od vode; drago kamenje se ređe nalazi u prirodi pa se verovatno zbog toga i više vrednuje od strane pojedinaca.

Nije opravdano oduzeti novac sportistima, jer oni nisu po svom nahođenju vrednovali sportske aktivnosti u kojima su aktivni. Da li onda treba oduzimati novac i svim ljudima, na svim delovima sveta, koji imaju korist od toga što samo gledaju sportske mečeve ovih sportista, jer ti su ljudi, uslovno rečeno, krivci što taj novac nije otišao kardiohirurzima?

Ukoliko bismo čak i dozvolili da se sloboda zanemari u manjoj stopi, da li bi redistribucija bogatstva permanentno smanjila razliku između imućnijih i manje imućnih? Odgovor je ne, jer je ekonomska motivacija smanjena i na strani onih koji primaju dodatna dobra i usluge posredstvom redistribucije. Naime, ukoliko pojedinac može da bira između toga da svoje napore usmeri ka sticanju materijalnog bogatstva ili da isti taj iznos bogatstva dobije redistribucijom bogatstva, on će sigurno, ukoliko je ekonomski racionalno biće izabrati da ne koristi svoje napore, ako već nije primoran na to. U tom slučaju nikako se ne može reći da redistribucijom društvo u celini dobija iz razloga što je motivacija ljudi za radom i napretkom, u ekonomskom smislu, na dva suprotna kraja „distributivne lestvice“ uništena.

Moramo jasno naglasiti da naš stav nije da neuhranjeni moraju ostati neuhranjeni i da niko ne treba da im pomogne, već da je korisnije da neuhranjeni sami na način koji smatraju za sebe najbolji pokušaju da steknu neko materijalno bogatstvo. Sa druge strane, brojni su primeri imućnih ljudi koji dobrovoljno u humanitarne svhe daju sopstvena sredstva. Manje imućni moraju prvenstveno biti slobodni kako bi imali mogućnost da ulaganjem sopstvenih resursa dođu do određene količine materijalnog bogatstva, a pri redistribuciji bogatstva oni nisu slobodni jer zavise od samog redistributora. Kada u slobodnom društvu ljudi daju novac za pomoć onima kojima je to neophodno, tek onda možemo govoriti o iskrenoj pomoći koja, pri tome, ne smanjuje motivaciju imućnih da i dalje efikasno koriste sopstvene resurse. Na primer, Fondacija Bila Gejtsa, vlasnika Microsoft korporacije, donirala je 220 miliona dolara za razvoj vakcine protiv tuberkuloze. Jedino slobodan čovek može iskreno donirati sredstva onima kojima je to potrebno, jer ne postoji iskrenost kada se novac daje revolverašu koji izgovara: „Pare ili život“, u našem slučaju bi revolveraš bio svako ko pod prisilom pokušava da izvrši redistribuciju bogatstva.

Jedan od boljih argumenta protiv redistribucije bogatsva može se naći u knjizi Fair Play, Stivena Lendsburga. Njegova analogija, može poslužiti kao adekvatna ilustracija svega do sada navedenog. Lendsburg tvrdi: „Činjenica je da niko zaista ne veruje u retoriku vezanu za redistribuciju. Možete tom retorikom varati ljude neko vreme, a njima se čak ta retorika može i svideti. Ali niko u to ne veruje sve vreme, a u duši niko u to nikada ne veruje. Kako ja to znam? Pa znam zato što imam ćerku koju često vodim u park da se igra i slušam šta drugi roditelji govore svojoj deci. Nisam nikada čuo da neki roditelj kaže svom detetu da je opravdano silom oduzeti igračku drugom detetu samo zato što ima više igračaka. Nisam nikada čuo da roditelj kaže svom detetu da ako jedno dete ima više igračaka od ostale dece, da je onda u redu da ostala deca formiraju vladu i da onda izglasaju otimanje igračaka. Mi, naravno, podstičemo našu decu da dele svoje igračke. Ali, isto tako im kažemo da ako je neko drugo dete sebično, ne možeš mu prosto oteti igračke. Možeš da se ljutiš, možeš da se sa njim cenkaš, možeš čak i da prestaneš da se družiš, ali ne možeš da otimaš.“ (http://www.landsburg.com/chapter.htm)

U zaključku možemo konstatovati da se trenutna težnja ka slobodama pojedinaca kosi sa idejom o mogućnosti redistribucije bogatstva. Ukoliko je redistribucija toliko, uslovno rečeno, loša, zbog čega onda moderni političari sve češće insistiraju da ona mora postojati? Odgovor se verovatno krije u motivima ljudi koji se bave politikom da pridobiju glasače tako što će im obećati smanjenje siromaštva putem redistribucije bogatstva. Sa druge strane, dozvola društvenoj vlasti da vrši redistribuciju bogatstva daje veliku količinu moći društvenoj vlasti, pa tako, društvena vlast može ostvarivati svoje socijalne ciljeve na račun dugoročne ekonomske stabilnosti ili ugrožavanje prava na slobodu članova društvene zajednice kako bi stvorla i veću zavisnost pojedinaca od same vlasti. Takođe treba imati u vidu da se bogatstvo koje se skuplja putem oporezivanja smanjuje kada dođe u kontakt sa društvenom vlašću iz prostog razloga što se iz nekih sredstava moraju podmiriti i troškovi činovnika koji se bave samom redistribucijom bogatstva. Analogno, Robin Hud je isto morao da se prehrani, i kupi oružje kako bi nastavio da pljačka bogate i daje siromašnima što znači da je sigurno deo ukradenog plena morao da zadrži i za sebe. Ono što, na kraju, ne smemo zaboraviti jeste i da je Robin Hud samo legenda i da on, ustvari, ne postoji.


[1] Najviši pravni akt jedne države.

[2] Pod ekonomskom racionalnošću ovde podrezumevamo težnju da se uz što manje uloženih resursa, ostvari što veća dobit.

[3] Na primer, prirodni resursi su nejednako raspodeljeni na različitim geografsim područijima.

[4] Porez koji raste proporcionalno sa prihodom.

Tags:

No comments yet.

Leave a Reply

*