Promišljajući vršenje socijalne politike, kako na lokalnom, regionalnom, nacionalnom, tako i na nadnacionalnom nivou, nesumljivo se postavlja pitanje razgraničenja nadležnosti i odgovornosti svih aktera pri kreiranju socijalpolitičkih odluka. Evropska unija, jedina supranacionalna ogranizacija takve vrste na svetu, prepoznala je potrebu za razgraničenjem postupanja koja su u njenoj nadležnosti, podeljenoj nadležnosti sa državama-članicama i nadležnosti država-članica. Na tim temeljima zasnovano je načelo supsidijarnosti koje umnogome treba da olakša koordinaciju i korespodenciju između višeg i nižeg nivoa odlučivanja.

 Načelo supsidijarnosti je pravno-formalno priznato u Ugovoru iz Mastrihta iz 1992. u članu 5, drugi paragraf, Ugovora o osnivanju Evropske unije. Međutim, njegovi koreni leže u Jedinstvenom evropskom aktu iz 1987. i članu 130r koji govori o zaštiti životne sredine, iako ne pod tim imenom. Od važnijih dokumenata na nivou Unije, možemo spomenuti i Povelju o osnovnim socijalnim pravima radnika gde je u većini svih članova proklamovana nadležnost država-članica. Ugovor iz Amsterdama je potom dodao „Protokol o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti“. Supsidijanost se može definisati na sledeći način: „U oblastima koje ne pripadaju njenim isključivim nadležnostima, a u skladu sa principom supsidijarnosti, Zajednica interveniše samo onda kada države-članice ne mogu ostvariti ciljeve predviđene akcijom na odgovarajući način , te ih stoga mogu, zbog dimenzija ili efekata predviđene akcije, bolje ostvariti na nivou Zajednice.“(čl. 3B, Ugovor o EU). Dakle, moć se deli na nekoliko nivoa, pojavljuje se nezavisnost u donošenju odluka na nižim nivoima i ovo uključuje samo područja podeljena između Unije i država-članica. Ako krenemo od takvog određenja ovog načela, moraju se razmotriti pozitivne i negativne implikacije po socijalnu politiku, odnosno njene ishode,  u okviru ovakve zajednice. U ovom radu će se razmotriti načelo supsidijarnosti u pravu i praksi Evropske unije i moguća potpuna odbrana autonomnosti nacionalne države u oblasti socijalne politike uz poseban osvrt i na drugačija mišljenja.

U cilju dalje elaboracije ovog načela osvrnuću se na uočene četiri tačke sukoba u postojećem sistemu Evropske unije koje bi mogle biti od značaja za otvaranje diskusije o principu supsidijarnosti i vraćanju isključive nadležnosti zemalja članica u oblasti socijalne politike: segmentacija/integracija, minimum/optimum, realizacija/proklamacija i (ne)saglasnost javnog mnjenja.

Ako posmatramo načelo supsidijarnosti u kontekstu dihotomije segmentacija/integracija, razmatramo opravdanost država da vode zasebne ili integrisane politike, uključujući među njima i socijalnu politiku. U prilog većoj angažovanosti države na ovom polju stoji i činjenica da su prilike u državama EU27  izuzetno heterogene, počivaju na različitim ekonomskim političkim, socijalnim i ideološkim osnovama. Dakle, diverzitet zemalja-članica ukazuje da bi one samostalno najbolje usmeravale politike koje su u interesu građana te zemlje, a takođe dozvoljava da ovi interesi budu neposredno izraženi. „Akterima na nacionalnom nivou će svakako biti poznatija situacija na tržištu rada, kao i industrijski odnosi u sopstvenoj zemlji“(Brauninger, u:Vuković, Arandarenko 2008:76). Kao još jedan argument u prilog nacionalne inicijative može se navesti i nespremnost država da prenesu novčana sredstva na nivo Unije koja bi raspoređivala sredstva prema ustanovljenim programima i često ih koristila za redistribuciju manje razvijenim zemljama. Uz to se javlja i problem legitimnosti politika koje vlade zemalja imaju zalažući se za nacionalne programe, kojih se verovatno ne bi odrekle.  Ne sme se zaboraviti ni ogromna birokratizacija koja bi bila neophodna za realizaciju prava na nivou Unije, na primer prava iz socijalne zaštite ili po osnovu nezaposlenosti. Međutim, integracija kao osnovni postulat EU, vodi računa i o onome šta nacionalne države ne smatraju prioritetom, a to je nesmetani razvoj za sve i usklađivanje politika na nadnacionalnom nivou štiteći sve zemlje od mogućih negativnih posledica politika jedne članice po njene građane, kao i  po ostale države i građane Unije.

Druga tačka sukoba minimum/optimum postavlja pitanje minimalnim strandarda socijalne politike. U ovoj tački čini se da nacionalna inicijativa nema mnogo prednosti, osim one koja brani potrebu da se standardi kreiraju za svako društvo upravo zbog već pomenutog diverziteta. Minimalni standardi uspostavljaju minimalni prihvatljiv nivo standarda u zemljama Unije koji štiti ljudska, građanska i radnička prava. Čini se da se tome ne može prigovoriti. Međutim, postavljanje ovakvih standarda za nerazvijene zemlje znači: ukoliko su visoki- neispunjenje i demotivaciju; ukoliko su niski- još manju brigu o svojim građanima. Tako i one zemlje koji već imaju visok nivo zaštite imaju legitimnost da se vrate socijalnom minimalizmu. No to ne menja činjenicu da u svim članicama mora postojati bar donja garantovana linija socijalne sigurnosti na nivou Unije koja garantuje pristojan život svim njenim građanima.

Razmatrajući realizaciju/proklamaciju načela supsidijarnosti stiče se utisak da je ovaj prinicip u poslednje vreme ostao na nivou proklamovanja. Sve više je direktiva i strategija koje sve dublje ulaze u nadležnost zemalja-članica. Ako uzmemo za primer OMK[1]  koji  već duže vreme ulazi u srž nacionalne države putem regulisanja penzijskog i invalidskog osiguranja, javlja se manjak slobode članica ukoliko im neko odredi rok i ciljeve reformi. Iako nema sankcija, postoji politički pritisak. Međutim, kod ovakvih inicijativa EU pozitivno je da se na ovaj način implementiraju politike koje su proverene i efikasne, omogućavaju se efikasne reforme koje nemaju uvek pozitivan odjek među građanstvom i predupređuju se negativne posledice unutar i na nivou cele Unije takvim holističkim pristupom u oblasti socijalne politike.

S obzirom da vlade crpe svoju legitimnost iz građanstva, a na osnovu te legitimnosti preduzimaju akcije na nadnacionalnom nivou, posebna se pažnja mora obratiti na stavove javnog mnjenja. Prema istraživanju Evrobarometra[2] iz 1991. saradnja sa zemljama u razvoju (78%),  naučno i tehničko istraživanje (73%) i  inostrana politika (69%) su oblasti na vrhu liste koje treba da budu predmet odluka Zajednice, dok  obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita treba da ostanu u nacionalnoj nadležnosti (Siđanski, 1996, 310.-311.) Situacija se nije izmenila ni posle više od jedne decenije. Istraživanje Evrobarometra[3] iz 2003. pokazuje da se u oblasti terorizma (85%), organizovanog kriminala (72%) i sl. očekuje akcija Evropske unije, a oblast unutrašnjih poslova (27%) i poslovi tradicionalne države blagostanja ostaju u domenu nacionalnih vlasti (Hiks, 2007, 339-442). Dakle, građani Evropske unije su pokazali nesumnjivo opredeljenje za preduzimanje određenih akcija na nivou EU koje prevaizilaze kompetencije država-članica, ali u skladu sa tim pokazana je i nedvosmilena opredeljenost za akcije u skladu sa principom supsidijarnosti koje tradicionalno vrše nacionalne države.

Iz svega gore iznetog, smatra se da isključiva nadležnost država više nema utemeljenje. Povratak isključive nadležnosti država članica u socijalnoj politici više nije moguć. Pokazalo se da je u svim tačkama odnelo prevagu regulisanje na nivou Unije uz saradnju sa državama-članicama, što princip supsidijarnosti i predviđa. Međutim, događa se njegova evolucija jer „Ove granice evoluiraju vremenom, u zavisnosti od procene odnosa troškova i koristi, efikasnosti i prilika, procene uporednih prednosti i, u krajnjem slučaju, političke odluke država-članica“(Siđanski, 1996:311). Države i njeni građani su naigled između efikasnosti i centralizacije, međutim ne sme se olako zaboraviti da i centralizacija može biti veoma efikasna te u ovakvom sukobu princip supsidijarnosti još uvek ima  zadatak da održi prihvatljiv balans između polariteta.

 Literatura

Hiks, S. (2007). Politički sistem Evropske unije. Beograd, Službeni glasnik

Lakićević, M. i Gavrilović A. (2008). Socijalni razvoj i planiranje. Beograd:Fakultet političkih nauka

Siđanski, D. (1996). Federalistička budućnost Evrope-Osnove ugovora iz Mastrihta. Beograd, Prosveta, Europa press

Vuković, D. (2011). Socijalna politika Evropske unije.Beograd: Fakultet političkih nauka.

Brauninger, D (2008). Politika tržista rada EU- Kompleksan balans između supsidijarnosti i centralizacije. U: D. Vuković, M. Arandarenko (ur.) Tržište rada i politika zaposlenosti (76-97), Beograd: Fakultet političkih nauka

Treib, O.(2006). Ustavni ugovor EU i budućnost države blagostanja u Evropi. U: D. Vuković (2011) Socijalna politika Evropske unije. Beograd:Fakultet političkih nauka

Jedinstveni evropski akt, dostupan na:

http://ec.europa.eu/economy_finance/emu_history/documents/treaties/singleuropeanact.pdf

Ugovor iz Mastrihta, dostupan na:

http://www.eurotreaties.com/maastrichtec.pdf

Ugovor iz Lisabona, dostupan na:

http://www.eurotreaties.com/lisbontext.pdf