Uvodna skica problema

Multikulturalizam se danas, barem prema mišljenju sve brojnijih kritičara, nalazi na samrtnoj postelji, bez mnogo prijatelja koji će ga oplakivati. Premda se, na prvi pogled, može učiniti da se raspoloženje javnosti „preko noći” okrenulo protiv nekadašnjeg miljenika savremene političke teorije i evropskih javnih politika, važno je naglasiti da kritika multikulturnih ideja i praksi nije novog datuma. Čak su se i u „zlatnom periodu” multikulturalizma, tokom devedesetih godina prošlog veka, mogla čuti dovoljno glasna osporavanja njegovih normativnih uputa (Shlesinger, 1992; Zižek, 1997; Schmidt, 1997; Appiah, 1997). Kritika je dobila na zamahu nakon terorističkih napada u Madridu (2004) i Londonu (2005), da bi svoju kulminaciju doživela krajem prošle i početkom ove godine u govorima političkih lidera tri najuticajnije države Evropske Unije – Nemačke, Velike Britanije i Francuske.[1]

Bez obzira na duži istorijat kritičkih propitivanja uspešnosti politike priznanja posebnih kulturnih identiteta, snaga aktuelne intelektualne i političke pobune je bez presedana u dosadašnjim multikulturnim debatama. Izjave o krahu multikulturnog projekta do te mere su preplavile javni diskurs liberalnih demokratija da je ponekad teško razlučiti opravdane kritike multikulturalizma od zamaskiranih poziva na „disciplinovanje” kulturne raznolikosti koji katkad prelaze granicu otvorenog rasizma. Nije jednostavno pobrojati sve zamerke koje se upućuju multikulturalizmu. Multikulturalizam se, između ostalog, optužuje za: ograničavanje individualne autonomije (Sen, 2006), promovisanje kulturnog relativizma (Schmidt, 1997), narušavanje principa jednakosti (Barry, 2006) i ugrožavanje prava žena (Okin, 1998). Ipak, čini se da jedna kritika, u ovom trenutku, zasenjuje sve ostale. Višedecenijska primena različitih modela multikulturnog (diferenciranog) građanstva navodi se kao glavni razlog neuspeha integracije pripadnika imigranatskih zajednica (mahom muslimanske veroispovesti) u državama Zapadne Evrope.[2] Rečima Angele Merkel (Angela Merkel) „koncept multikulturnog društva, zamišljen tako da ljudi različitih kultura srećno žive zajedno, je propao. Imigranti treba više da rade na svojoj integraciji, a to podrazumeva i učenje nemačkog jezika” (Evans, 2010). Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) upozorava da je „u Francuskoj dugo vladala veća zabrinutost za identitet osobe koja dolazi, nego za identitet zemlje koja ga prihvata” (Baier, 2011). Dejvid Kameron (David Cameron) je još oštriji u svom napadu na integracione deficite multikulturnih politika. Po njemu „dugo podržavan projekat multikulturalizma je ohrabrio različite kulture da žive odvojeno jedne od drugih, ali i od šireg društva” (Cameron, 2011). Odgovor na stranputice multikulturalizma Kameron pronalazi u nekoj vrsti „mišićavog” liberalizma (muscular liberalism). Umesto pasivne tolerancije odmetnutih manjinskih zajednica čije prakse poništavaju liberalne vrednosti, država bi trebalo da aktivno promoviše zajednički nacionalni identitet otvoren za sve.

Iako su utemeljene u različitim političkim tradicijama (komunitarizam, republikanizam, liberalizam), sve tri izjave nose istu, upozoravajuću poruku : multikulturalizam je neprijatelj političke integracije imigranata. S obzirom da se u osnovni političke integracije modernih država nalaze koncepti članstva i identiteta, sasvim je razumljivo što princip građanstva predstavlja žarišnu tačku evropskih rasprava o granicama multikulturalizma.

Politička integracija etno-kulturnih manjina u modernoj državi

Istorijski posmatrano, moderna politička zajednica (nacionalna država) nastaje kao jedinstveno dostignuće evropskih revolucionarnih previranja u periodu između 15. i 18. veka. Sa stanovišta političke teorije, radi se o „posebnom načinu vrednovanja i označavanja socijalnog i političkog članstva” (Podunavac, 2001: 58), odnosno „rezultatu uticaja tri snažna modernizacijska procesa: osvajanja prava ljudi (princip građanstva), demokratske legitmnosti (princip nacionaliteta) i teritorijalizacije politike (princip suvereniteta)” (Podunavac, 2006: 204).

Zbog ograničenog prostora i precizno definisanog problema koji istražujemo, ovom prilikom se nećemo baviti detaljnom elaboracijom formativnih činilaca moderne države (v: Nojman, 1963; Giddens, 1985, Podunavac: 2001). Zadržaćemo se samo na onim njenim konstituensima koji mogu biti od značaja za bolje razumevanje evropskih debata o položaju imigranata. Prvenstveno na umu imamo način na koji se moderna država ophodi prema kategorijama članstva i pripadnosti. S tim u vezi, valja uočiti da članstvo u modernoj političkoj zajednici, uklješteno između principa građanstva i principa nacionaliteta, u sebi sadrži kako elemente apstraktne jednakopravnosti, tako i neizbežne supstativne nanose. U zavisnosti od toga koji deo preteže, u literaturi se uobičajeno, ideal-tipski, pravi razlika između francuskog (političkog) i nemačkog (etničkog) koncepta nacije. U francuskom modelu političke nacije članstvo se razumeva, prvenstveno, kao politički odnos između slobodnih i jednakih ljudi koji žive na istoj teritoriji, pod vlašću istih zakona i političkih ustanova. S druge strane, nemački model etničke nacije svoje izvorište ime u ideji organske-pretpolitičke zajednice čiji članovi dele, najopštije rečeno, zajedničko poreklo, rasu, jezik i kulturu.[3] Ovo ne znači da je francuski model „imun” na zahtev kulturnog jedinstva. Političko uključivanje u francuskoj republici je uvek išlo „ruku pod ruku” sa procesom kulturne asimilacije. Razlika u odnosu na nemački koncept nacije je u tome što se ovde potreba za  kulturnim jedinstvom ne shvata kao istorijska datost, već pre kao stvar zajedničkog političkog poduhvata koji krutom konceptu državljanstva daje neophodnu emocionalnu dubinu. Drugim rečima, bez obzira na model sticanja državljanstva (ili kombinaciju modela), moderna država je, od svojih najranijih dana, naprosto opčinjena idealom političke i kulturne homogenosti. Razlog je jednostavan. Bez osećaja privrženosti koji građani imaju prema zajedničkom životnom prostoru nemoguće je očuvati modernu političku zajednicu (niti bilo koju drugu formu političke zajednice). Isto tako, bez nekog oblika društvene, a naročito političke integracije nemoguće je ostvariti i gajiti taj osećaj.

Uključenost građana u svakodnevni život države ostvaruje se kroz čitav niz socijalnih praksi poput pohađanja javnih škola, glasanja na izborima, plaćanja poreza, primanja državne pomoći, korišćenja usluga zdravstvenog sistema, služenja vojnog roka itd. Da se poslužimo rečima Biku Pareka, „kako politička zajednica oblikuje svoje članove, tako oni vide u sebi deo zajednice, te deo sebe u njoj. Iz ovog razloga, oni se identifikuju sa zajednicom i sa drugim njenim slično oblikovanim pripadnicima u različitim epohama njenog razvoja” (Parekh, 2008: 52).

Nema sumnje, moderna država je sa svojim, pre svega, političkim inovacijama u mnogome zadužila čovečanstvo. Ipak, istorijsko iskustvo nas bolno podseća da su skicirani modernizacijski procesi imali i svoje mračne strane koje i danas povremeno dolaze do izražaja, naročito kada je u pitanju položaj „drugačijih” grupa. Pripadnici etničke periferije, poput ekonomski marginalizovanih društvenih slojeva, kao i pripadnici različitih etno-kulturnih manjina (nacionalnih, religijskih i imigrantskih) plaćaju najveću cenu hronične potrebe moderne države da na svojoj teritoriji obezbedi funkcionalan nivo ujednačenosti i homogenosti. Ta cena se kreće u rasponu od etničkog čišćenja, pa sve do, manje ili više, nametnute  kulturne asimilacije.

Imajući u vidu sve do sada rečeno, ne čudi što se problem imigracije svrstava u red najvećih izazova sa kojima se danas suočavaju evropske države. Kako represija i asimilacija nisu moralno branjivi koncepti u savremenim državama, multikulturne bitke, barem kada je u pitanju područje Zapadne Evrope, prelamaju se na pitanju prave mere ophođenja prema zahtevima muslimanskih imigrantskih zajednica za priznanjem njihovog posebnog kulturnog identiteta. Mada lakih odgovora nema, „prava mera” se najčešće određuje kroz koncept integracije shvaćene kao proces dvostrukog – međusobnog prilagođavanja imigranata i šireg društva. Glavni tok savremene političke teorije dugo je bio optimističan u pogledu integracijskih potencijala multikulturalizma. Polazilo se od „samo-razumljive” teze da imigranti nužno žele da se integrišu u državu-domaćina, te da bi integraciju valjalo „podmazati” garantovanjem grupno-diferenciranih prava.[4] Većina evropskih država je krenula tim putem prihvatajući koncept diferenciranog građanstva kao deo svoje zvanične politike u odnosu na identitetske potrebe naturalizovanih imigranata. Očekivani rezulati su izostali. Nakon četiri decenije primene multikulturnih politika niko ne poriče da problemi u integraciji imigranata i dalje postoje. Postavlja se pitanje da li su takve politike još više udaljile imigrantske zajednice od glavnog toka društva, kako tvrde kritičari multikulturalizma ili je problem, zapravo, u sistemskim i kapilarnim oblicima diskriminacije koji su nastavili da postoje i nakon usvajanja odgovarajućih manjinskih zakona? Odgovor na ovu tešku dilemu pokušaćemo da pronađemo analizirajući multikulturna iskustva Velike Britanije, i Nemačke.

Multikulturalizam na udaru: slučaj Velike Britanije i Nemačke

U nameri da ukaže na kontekstualnu uslovljenost rasprava o potrebi političkog priznanja kulturnih identiteta, britanska sociološkinja Pnina Verbner (Pnina Werbner), s pravom, multikulturalizam naziva “putujućom teorijom” čije je razumevanje uronjeno u posebne društvene okolnosti konkretnih država (Werbner, 200: 147). Tako u SAD-u preovlađuju shvatanja koja multikulturalizam izjednačavaju sa svim vrstama “politike identiteta” pri čemu je glavno “bojno polje” pitanje strukture i reforme nastavnih programa; u Kanadi se naglasak stavlja na položaj frankofonske kulturne zajednice u Kvebeku; u Australiji se ovim terminom dominantno označavaju politike namenjene ispravljanju istorijskih nepravdi u tretiranju autohtone aboridžanske zajednice; dok se u Evropi multikulturalizam, kao što smo već naznačili, prvenstveno vezuje za problem sve oštrijeg sukoba između liberalnog evropskog kulturnog nasleđa i neliberalnih praksi muslimanskih imigracionih zajednica. U svakodnevnom žargonu „multikulturalizam postaje eufemizam za tzv. muslimansko pitanje” (Parekh, 2008: 87).

Doseljavanja imigranata u države Zapadne Evrope započelo je krajem 40-ih godina prošlog veka, da bi se rastućom stopom nastavilo sve do naftne krize 1973. godine. Značajan deo ove populacije sačinjavali su ne-hrišćani (uglavnom muslimani) iz bivših kolonija koji su u Evropu dolazili kako bi zadovoljili potrebe njene posleratne industrije.[5] Kako primećuje Parek „doseljenicu su, u kulturnom smislu, bili nevidljivi sve do 70-ih, a u političkom sve do pred kraj osamdesetih godina” (Parekh, 2008: 87). Prvi zahtevi upućeni širem društvu odnosili su se na očuvanje različitih aspekata njihovog religijsko-nacionalnog identiteta u obrazovnom sistemu, poput izuzeća u pohađanju nastave fizičkog vaspitanja za muslimanske devojčice, obezbeđivanja prostorije za molitvu i dostupnosti halal mesa u školskim kuhinjama. Vremenom su se zahtevi umnožavali, baš kao i broj javnih ustanova od kojih se tražilo prilagođavanje muslimanskom načinu života. Već krajem 70-ih godina postalo je jasno da se na njihove potrebe ne može adekvatno odgovoriti iz perspektive klasičnog evropskog razumevanja odnosa većine i manjine, te da je, na nivou javnih politika, bilo neophodno pronaći urgentno rešenje za problem njihove integrisanosti. Pomoć je pristigla sa druge strane Atlantika u obliku kanadskog multikulturnog modela.

Velika Britanija spada u red evropskih država koje su prve preuredile svoj javni prostor u skladu sa načelima multikulturne pravde. Ono što je predstavljalo otežavajuću okolnost u tom procesu jeste činjenica da je britansko društvo počelo da se suočava sa svojom kulturnom raznolikošču u trenutku preispitivanja vlastitog nacionalnog identiteta posle završetka britanske kolonijalne vladavine. I pored toga što je rasprava o nacionalnom identitetu povremeno skretala u nostalgično evociranje uspomena na slavnu prošlost kada se „britanstvo” (britishness) više cenilo, a nacija bila homogenija, počevši od 80-ih godina britanske vlade se, po pravilu, opredeljuju za sprovođenje različitih multikulturnih programa. Bez velikih rasnih nemira koji bi ugrozili ovo opredeljenje, Velika Britanija je 90-ih godina smatrana primerom uspešnog multikulturnog društva sa mirno integrisanim muslimanskim imigrantima. Prve naznake promena u javnoj percepciji multikulturalizma mogle su se uočiti 2001. godine nakon terorističkog napada u Njujorku, a posebno nakon nereda u predgrađima severnih engleskih gradova. Kritike, ovoga puta, nisu stizale isključivo iz usta i pera desničara, već i iz pravca levog centra. Komešanja su zahvatila vladajuće laburističke redove, a negodovanja su se mogla čuti čak i u Komisiji za rasnu jednakost. Član ove komisije Kenan Malik (Kenan Malik) napisao je članak u kojem je tvrdio da „multikulturalizam doprinosi segregaciji zajednica daleko više nego rasizam” (Modood, 2007: 10). Do 2004. godine postalo je krajnje uobičajeno nailaziti na televizijske emisije, novinske članke ili univerzitetske udžbenike sa naslovima poput „Da li je multikulturalizam otišao predaleko?” ili „Kraj multikulturalizma?”. Razumljivo, vrhunac gneva desio se sedmog jula 2005. godine kada je grupa mladih muslimana, rođenih i odgajanih u Velikoj Britaniji, odlučila da, poništavajući svoje živote, u smrt odvede još pedeset dvoje svojih sunarodnika. Za razliku od terorista koji su izvršili samoubilačke napade u SAD, ovi bombaši su po državljanstvu, i još važnije po mestu rođenja i života, bili Britanci. Ta činjenica je za britansku javnost bila gotovo jednako bolna koliko i žal za nevinim žrtvama. U odsustvu počinilaca napada, na optuženičkoj klupi se našao multikulturalizam – kako se tvrdilo, njihov ideološki saučesnik. Povezivanje multikulturalizma sa terorističkim pretnjama svoju najnoviju epizodu imalo je februara ove godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Da se podsetimo, tom prilikom, britanski premijer, Dejvid Kameron, izjavljuje da se „koreni islamskog ekstremizma u Velikoj Britaniji nalaze u segregacijskim učincima multikulturnih politika koje su upražnjavane dugi niz godina unazad (Cameron: 2011). U zaključnim razmatranjima ćemo pokušati da ukažemo na ograničenost ovakve poruke.

Za razliku od Velike Britanije u kojoj su bitku za islamske vrednosti otpočeli doseljenici iz bivših kolonija (uglavnom deca prve generacije imigranata), u Nemačkoj se u prvim redovima „multikulturnog fronta” nalaze pripadnici turske imigrantske zajednice. Radi se o ljudima koji su, počevši od 1955, počeli da pristižu kako bi pronašli posao u nemačkoj industriji gladnoj radne snage. Verovalo se da će se oni nakon nekoliko godina vratiti svojim kućama. Međutim, broj pristiglih radnika se konstantno povećavao, doseljavale su i njihove porodice, dok su povratnici u domovinu bili izuzetak. Nemački demografski pejzaž doživeo je veliku promenu. Procenjuje se da u Nemačkoj danas živi oko 3,5 miliona turskih imigranata što ih svrstava u drugu etničku zajednicu po brojnosti iza etničkih Nemaca. Ipak, sve do kraja poslednje decenije dvadesetog veka, najveći deo političke elite je uporno zanemarivao statističke podatke koji su ukazivali na to da je Nemačka de facto postala imigraciono društvo. O integraciji imigranata se nije ozbiljno razmišljalo. Zakon o nemačkom državljanstvu je, sve do 1999. godine, bio neodvojivo vezan za, već pominjanu, ideju etničke nacije. Pravo na naturalizaciju imali su samo etnički Nemci koji  su mogli da dokažu svoje nemačko poreklo. I pored važnih promena u zakonodavstvu[6], ostaje utisak da Nemačka nikako ne uspeva da reši dualizam etničkog i političkog koncepta nacije što za posledicu ima nedovoljnu integrisanost imigrantske populacije, iako se u javnosti neprekidno insistira na nužnosti njihove integracije.

Zaključak

Na prethodnim stranicama smo tvrdili da se evropske debate o multikulturalizmu uglavnom vode oko pitanja redefinisanja uslova integracije imigranata. S obzirom da je u svakoj raspravi o popravci ili odbacivanju multikulturnog projekta najpre potrebno navesti razloge za takav stav, u nastavku ćemo ukazati na uzroke koji su, prema našem sudu, najodgovorniji za neuspeh multikulturalizma u državama Zapadne Evrope. Prvi uzrok pronalazimo u tedenciji multikulturne esencijalizacije religijskih identiteta imigranata. Zarad „mira u kući” često se žmurilo na religijske običaje koji su se kosili sa principom individualne autonomije, poput prislinih brakova ili nesrazmernih sankcija za čin prozelitizma. Nije se tu radilo samo o pasivnoj toleranciji neliberalnih kulturnih praksi, već i o zakonskoj podršci kroz garanciju tzv. prava „spoljašnje zaštite”. Osuđeni na život u okovima svojih religijskih identiteta koji nikada nisu mogli da budu predmet kritičkih propitivanja, mnogi mladi muslimani su krenuli putevima radikalne interpretacije islama. Na taj način je izbrisana jasna granica između politike priznanja i politike prisile, a jedna tiranija je zamenila drugu.  Nažalost, govori protivnika multikulturalizma se uglavnom završavaju na ovom argumentu. Mišljenja smo da jednako važan uzrok leži i u opstanku različitih oblika sistemske diskriminacije imigranata. Britansko društvo nudi pregršt primera u prilog ove teze. Šansa da budete nezaposleni u Velikoj Britaniji je dvostruko veća ukoliko ste muslimanski imigrant. Čak 70 % muslimanske dece živi u siromaštvu i u getoiziranim stambenim naseljima. Osećaj odbačenosti i žrtve, ove mlade ljude okreće prema religiji kao jedinoj osnovi njihovog identiteta. Slično je i u ostalim zapodnoevropskim državama.

Nije nikakva mudrost reći da jednostavna rešenja za ovaj tip problema ne postoje. Jedno je, ipak, sigurno, strasni politički govori o važnosti integracije imigranata, sa kojima smo započeli ovaj tekst, ostaće tek „prolazna buka” ukoliko ne budu išli zajedno sa odlučnom garancijom jednakih mogućnosti za sve i kulturom nediskriminacije.

Citirana literatura

Appiah, K. Antony (1997), The Multiculturalist Misunderstanding, New York, The New York Revew of Books.

Baier, Bret, French President Nicolas Sarkozy Blasts Multiculturalism, http://www.foxnews.com/on-air/special-report/transcript/french-president-nicolas-sarkozy-blasts-multiculturalism (datum posete, 23.11.2011).

Barry, Brian (2006), Kultura i jednakost – egalitarna kritika multikulturalizma, Zagreb, Naklada Jesenski i Turk.

Cameron, David, PM’speech at Munich Security Conference, http://www.number10.gov.uk/news/speeches-and-transcripts/2011/02/pms-speech-at-munich-security-conference-60293 (datum posete: 20.11.2011 ).

Evans, Stephen, Merkel says German multicultural society has failed, http://www.bbc.co.uk/news/world-europe-11559451 (datum posete, 24.11.2011).

Giddens, A. (1980), The Nation-State and Violence, Cambridge, Polity Press.

Modood, Tariq (2007), Multiculturalism, Cambridge, Polity Press.

Neumann, Franz (1944), Behemot: The Structure and Practice of National Socialism 1933-1944,  New York, Harper and Row.

Okin, Susan Miller (1998), Feminism and Multiculturalism: Some Tensions, Chicago, The University of Chicago Press.

Parekh, Bikhu (2008), Nova politika identiteta, Zagreb, Politička kultura.

Podunavac, Milan (2006), Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Beograd, Čigoja štampa.

Podunavac, Milan (2001), Princip građanstva i poredak politike, Beograd, Čigoja štampa.

Sen, Amartya (2006), Identitet i nasilje – Iluzija sudbine, Zagreb, Poslovni dnevnik Masmedia.

Schlesinger, Arthur M. (1992), The Disuniting of America, New York-London, W.W. Norton.

Schmidt, Alvin, J. (1997), The Menace of Multiculturalism: The Trojan Horse in America, Westport-London, Praeger.

Werbner, Pnina (2000), Who sets the Terms of the Debate? (Heteropic Intellectuals and the Clash of Discourses), London, Theory, Culture and Society, Volume 17, Number 1.

Zižek, Slavoj (1997), Multiculturalism or Cultural Logic of Multinational Capitalism, London,  New Left Review.