” … podigni zid bezbroj godina dug,

tako da ne mogu preko,

da te ne vidim,

i da ne osjetim,

da za tebe ima još netko,

meni nepoznat …”

Drage i samopevljive rime Časne riječi Zlatana Stipišića (Gibonni-ja) osluškivali smo na radiju Dalmacija. Nisu se dale pevati, bile su, za neverovati, teške i turobne. Bile su ubojite kao i žestoka sparina poslepodnevnog letnjeg dana. Vraćali smo se iz Neuma. Iz, kako se kolokvijalno i sve češće voli reći, jedinog bosanskohercegovačkog izlaska na Jadransko more. Upeklo je i žeže. Odsjaj sunca koji prodire kroz šoferšajbu pritiska slepočnice i izaziva svetlice u očima do obnevidelosti. Nestrpljivo i nervozno čekamo na ulazak u Republiku Hrvatsku. Granični prelaz sa četiri trake (po dve u oba smera) pod visokom metalnom konstrukcijom puca pred nama dok čekamo da vozilom priđemo vozilu pred nama, pa još jednom vozilu, pa za koji metar bliže još jednom, i tako redom, dok ne dođemo na red pred uniformisano lice granične policije. Granični prelaz Gabela. ”Poštovanje, moliću vaše isprave”. Nižemo ih jedne po jedne. Pratim čoveka omanjeg rasta, koji pod teretom uniforme, izgleda još manji, u tesnoj kabini, iz koje bije hladan zrak klima uređaja. Prebira po dokumentima (uglavnom smo svi predali lične karte, jer do 1. jula važi prelaz sa ličnom kartom). Pogleda u nas pa u dokumente, u svakog od nas, pa u dokumente. ”Nešto za prijaviti?” Vozač taksija odgovara: ”Ne. Samo lične stvari. Ljudi idu iz Neuma do Čapljine, gde čekaju voz iz Ploča za Sarajevo. Polazi u 18h”. Dok policajac sa vozačem taksija još uvek, oprostite na izrazu, ali doslovno nešto mrmlja (očigledno je da se poznaju), uz čini mi se, hvala i sretno naposletku … sam mi pogled okreće glavu na levo, gde hvatam let Galeba. Ispod aluminijumske ili od čega god napravljene konstrukcije, plave boje, kroz koju se tiskaju vozila u oba smera, ugledah galeba. Zacerekah se. Kroz misli mi prolazi Kurs opšte lingvistike Ferdinanda de Sosira.

Misao na Sosirovu krhku ravnotežu na koju je ukazao govoreći o iskazu o stvarnosti i same stvarnosti. Svašta li i meni na um pada, pomislih, ali baš bi se o tome dalo misliti. Trenutak je savršen! Taj smeli let Galeba, i naše tavorenje i dangubljenje na graničnom prelazu Gabela … Misli mi ko mačem odseče vozač. Počinje svoju priču. Priču koja taman da oteža i onako nesnošljivu težinu vrelog dana. Nemam snage da (od)govorim. Kurtoazno odmahujem glavom. Kasnije se ispostavilo da nije bilo ni potrebe a ni mogućnosti da bilo ko od nas nešto (od)govori ili kaže. I da smo hteli, nismo mogli doći do reči. Taksi vozač je neumoljivo pričao i pričao. Uz svu dosadu priče koja me, uz dužno poštovanje, uopšte nije zanimala, išao je i njegov nerazumni govor, sa čudnim prekidima. Teme je preskakao, baš kao i rupe na autoputu. Naglo i nekulturno. Nekoliko puta sam okrenula glavu, pokušavajući gestom dati do znanja da sam umorna, da nisam zainteresovana za priču, i da samo želim stići na kolodvor. Ali, ovde to nije imalo svrhe. Za 45 minuta koliko je trajala naša vožnja do železničke stanice u Čapljini, čovek je bezmalo uspeo ispričati mnogo toga: kako ima brata i sestru u Splitu i Zadru i još nekoliko braće i sestara širom belog sveta; kako su svi oni, porodično i tradicionalno negde u vojnoj službi; kako je i on sam nekada bio policajac; kako ima sina i ćerku magistre struke, doduše nezaposlene; kako se posle rata 90-ih bavio prodajom CD-ova i kako je to bila odlična zarada od koje se moglo dobro živeti; kako ima plantaže masline i krtole, tešku i nesnosnu punicu koju uprkos tome ipak voli; kako je pre nas imao dobru mušteriju, vozio je nekog kockara, gosta hotela Neum, u Metkoviće na partiju pokera i kako mu je ‘kockar’ za tu vožnju umesto 75 konvertiblinih maraka (inače je cena za relaciju Neum-Metkovići 50 KM, ali je vozač ‘mudro’ podigao cenu videvši da kockar ima novaca) platio 100 konvertiblinih maraka; kako ne voli kada ga zovu ‘šokcem’ ili ‘bosancem’, ne voli nikakve nadimke; kako teško nama kad Hrvatska uđe u EU; kako je on čovek evropskih shvatanja; kako poznaje sve lokalne, ‘tajne’, seoske prelaze za Hrvatsku i kako Boga moli da ih ne zatvore; kako je prošle godine, u ‘jeku’ sezone vozio neke Albance na Kosovo, i kako su mu baš nekako ‘čudni’ i sl. … i uz put još mnogo koje i kakvih tričarija … više se i ne sećam. Na koncu i puta i priče upitao nas je odakle smo i gde smo to bili. Neko od mojih prijatelja pojasni. ”Aha, dodao je, volim ja Sarajevo. A bili ste poslom, pa fino. Ma, fin je Neum, fin … ”. I ja to rado potvrđujem. Nama je zaista bilo fino tih nekoliko vrelih letnjih dana.

Međutim, kompletna prethodna priča i doživljaj povratka iz Neuma za Sarajevo podsetila me je na neke usputne prizore i frustracije koje sam beležila. Da biste došli na teritoriju opštine Neum, morate preći gore pomenuti granični prelaz, preko kojeg, od 1. jula (po ulasku Hrvatske u EU), imate pravo sa sobom preneti flašicu vode i maksimalno 5 kg voća. Zato je, kako su mi lokalni meštani pojasnili, za turiste iz BiH koji nameravaju letovati u Neumu, aktuelan prelaz preko Svitave, uskog i nepristupačnog puta davno pravljenog za potrebe lokalnog stanovništva. Uputite li se njime, ne morate ulaziti na teritoriju Republike Hrvatske, a pritom možete poneti sa sobom i hranu i ostale potrepštine. Zbog ‘uštede’ ali i gužve se treba pripremiti na celodnevno putovanje i čvrljenje na suncu. Kao pravi ‘paradajz turisti’. Lokalni meštani šaljivo kažu da će po ulasku Hrvatske u EU Svitava postati magistralni put. Ako se ipak odlučite da idete na granični prelaz, i letujete bez prikolice bosanskohercegovačkih proizvoda, uživaćete u pogledu na priobalna mestašca: Klek[1], Komarna, Duboka, Blace koja pripadaju teritoriji Republike Hrvatske. Posle njih dolazi Neum. Teritorija Bosne i Hercegovine. Lep zalivski gradić. Poprilično tih. Mnogi će dobaciti, DA, van sezone. Popunjen novoizgrađenim vilama, kućama sa brojnim smeštajnim kapacitetima. Lokalno stanovništvo je u stalnoj borbi za nove tursite te srdačno nudi smeštaj. Sve to ostavlja utisak tihog, mirnog morskog mesta. Što na koncu i jeste. Međutim, peripetije oko ulaska/izlaska iz Hrvatske u BiH i obratno, slaba povezanost mora i kopna, konkretno kada je reč o prevozu od Čapljine/Metkovića/Ploča do Neuma (za one koji vole putovati vozom), nepostojanje autobuske linije do Neuma, osim one za Dubrovnik, kojoj je Neum usputna stanica, ostavlja posve drugi trag. Kao da ta, isturena, primorska bosanskohercegovačka teritorija nikome nije bitna. Prepuštena sebi i meštanima. U okolnim mestima koja pripadaju hrvatskoj teritoriji, oseća se sveopšta EUforija, EUfilija. Svi žudno očekuju ulazak Hrvatske u EU, barem kada je reč o hrvatskim državljanima ili onima sa dvojnim državljanstvom. Na proslavu ovog velikog dana u istoriji hrvatske države može se ići organizovanim prevozom, a o svemu se možete informisati preko okolnih panoa, ploča, bilborda. Lokalni meštani različito percipiraju ulazak Hrvatske u EU.

Neki to jedva čekaju kako bi se ‘pročistila’ letnja navala Bosanaca u Neumski zaliv, a nekima to teško pada, jer će granični prelaz umanjiti broj turista a samim tim i dobru zaradu. Kažu da se ona već oseća. Međutim, u svemu tome nešto me je drugo ‘žuljalo’. To može osetiti svako ko je u Neum putovao i pre. Nekakav novoevropski duh. Nikao preko noći. Na nekoj jadranskoj periferiji. Pitam se kako su novoevropska razmišljanja tako brzo ‘nikla’ u glavama dugogodišnjih komšija. Hrvatskih i Bosanskih. Komšija. Nezavisno od 1-og jula. Valjda je komšija subjekat nezavisan od ulaska Hrvatske u EU. Kategorija čija trajnost i postojanost isključivo zavisi od negovanja etike komšiluka. Komšija koje godinama dele isti ulaz, obalu, plažu, ležaljku, suncobran … Pa se sve nešto pomalo, ponegde čuju zavadice ‘mi ćemo sada granicu, Hrvatska je sada Evropa, ehej Evropa, znaš što to znači’ … Nema više ‘pite sirnice, bureka i paprike pa na more’ … ‘Pola Bosne povučete sa sobom’ … Sa jedne, nazvala bih je diskurzivne strane, a sa druge, nazovimo je fizičke, materijalne, kao da je neko umetnuo urbane, senzorima i neonima blještave prelaze, pa se kamen na pola deli, na evropski i ne-evropski, na hrvatski i bosanski: prizor Hrvatskog graničnog prelaza skupo opremljenog i nadziranog i propale, gotovo groteskno tužne bosanske granice, na kojoj vas skoro niko i ne pita ni kuda a ni gde … Ali, izvinite, tih granica je bilo i pre! Eee, pre. Sada je neko Evropa a neko ne. Sada su pojedine kao bodljikavom žicom opasane. Standardi Evropske unije?!! Znam, ali ipak mrštim se. Kao na nekakvu nepravdu. Ne znam to ni sebi objasniti, a kamoli drugima. Dok ostavljamo Neum iza sebe, granice, primorska mesta, Čapljinu, u vozu mi se Hercegovina čini neopisivo dugom. Vrhovi Prenja mi bodu oči baš kao granični prelaz Gabela. Raspon krila ovih ptica koje hvatam tu i tamo, nije isti kao onog Galeba kojeg se tako živo sećam. Pogled na njega u onoj tmurnoj koloni, sa kiselim likovima putnika, smorenih od puta i mora i odmora, pucao je od ljubomore. Galeb je imao slobodu kretanja na koju smo mi čekali u kilometarskoj koloni. To čekanje, uz sve prizore naše mentalne nezrelosti, u smislu da Evropska unija ne znači i kraj života sa svojim susedima, već sasvim suprotno, ogadilo mi se. O kako smo takvi! Setih se nečije bake, koja mi je nedavno, u slučajnom razgovoru rekla, ‘Sine, Evropa može usmeriti naše noge, ali ne i glave … Mi smo Balkan’[2]. Nisam dala baki za pravo. Šta baba zna! Kakva je to rečenica. Ali …

Bakina mudra me stigla. Dok voz tumara i kleca sa leve na desnu stranu, u glavi odjekuje Gibonni i lepi se za lik taksiste sa ustima punim priče. Možda bih sada izustila:

” … podigni zid bezbroj godina dug,

tako da ne mogu preko,

da te ne vidim,

i da ne osjetim,

da za tebe ima još netko,

meni nepoznat …”

A komšije smo.