Share

Aida Džanović

Aida Džanović holds an MA in Political Science from the University of Sarajevo. The title ofher thesis is“European migration policy and the position of migrant workers from the Third world countries in the EU (case: BiH workers in Slovenia)”. Aida works as a researcher and a collaborator on many international and regional projects. She is an author of many research articles published in BiH and Serbia. Aida has organized and presented on many international conferences, took part in international seminars and summer schools. Focus of her research is the European migration policy from the viewpoint of the theory of biopolitics.

 …

U martu mesecu tekuće godine, jedna mala grupa ‘društvenjaka’, okupila se oko regionalnog politheor projekta. Projekat okuplja studente osnovnih, master, doktorskih studija, aktiviste i istraživače, a princip kojim se vodimo jeste svake nedelje kandidovati po jednu, društveno aktuelnu temu, na koju razmenjujemo mišljenja i komentare. Ove nedelje na red je došla vrlo živa tema: Slovenija i protesti građana koji ne jenjavaju. Shodno temi, pozvana sam na komentar i mišljenje na ”zbivanja ove i prethodne nedelje”. Nakon komentara koji nije udovoljio prvobitnom pozivu, jer nisam pisala o aktuelnoj situaciji u Sloveniji već o ‘izuzetim pravima’, kolege ‘društvenjaci’ su me usled niza sugestija pozvali da rad prilagodim široj publici te da ga dostavim uredniku politheor.net-a kako bi se isti objavio. Napominjem da je komentar trebao biti prilagođen kao tekst za objavu, lišen forme ličnog obraćanja, ali sam ipak odlučila zadržati slobodu i ostaviti ga upravo takvim, nepromenjenim. Iz više razloga. Jedan od njih je i taj što bi se prilagođavanjem izgubio smisao ali i motivi koji su vodili prepisci: aktuelna dešavanja u Sloveniji te međunarodni dan ljudskih prava. Zbog svega toga ostavljam ga onakvim kakav jeste, uz obećanje da ću znanstveni članak na temu autoritarnog režima radnih migracija u EU dostaviti naknando.

 …

Dragi uredniče,

 

odgovoriti na nekoliko postavljenih pitanja glede aktuelnih dešavanja u Republici Sloveniji, popriličan je izazov. Jednako popriličan koliko i moja saznanja o aktuelnim dešavanjima u njoj. Složićemo se da je sa ove distance (iz Sarajeva) teško pružiti detaljan uvid i podrobniji komentar, ali ponuditi nekoliko teza za razmišljanje, ono je do čega u našoj povremenoj prepisci, uvek držim. Pozivajući me da se osvrnem na aktuelnu situaciju u Sloveniji, pozvao si se na moje nedavno istraživanje položaja bosanskohercegovačkih migrantskih radnika, koji su period od 2007. do 2012. godine[1], kao sezonski radnici u Republici Sloveniji, proveli ‘radeći k’o konji, živeći k’o miševi, jedući k’o psi’[2]. Prateći opet jedan drugi komentar, za vreme vrlo žive prepiske koju smo skoro imali, neko je dodao da je moj stav opštepoznat i da burno reagujem na nepravdu. To mi je sada došlo ‘pod prste’ kada se hoću osvrnuti na dešavanja u Republici Sloveniji. Možda je upravo zbog nepravde Slovenija ostala iza mene. Ne znam. Ali se sada hvatam u koštac sa činjenicom da je Slovenija kao case study ostala među koricama magistarskog rada, a ja, zatvorivši korice, indisponirana činjenicom da osim teorijske elaboracije nisam uspela ničim drugim doprineti. Zasigurno ne promeni autoritarnog režima radnih migracija[3]. Da te preduhitrim, znam da misliš da je to suludo i očekivati, ali posle organizovane borbe za prava bosanskohercegovačkih radnika, delovanja, protesta, otvaranja te teme u akademskoj i široj javnosti, organizovanja radnika, borbe, i ovde u Bosni i Hercegovini, i u Sloveniji, priznaćeš mi barem pravo na pravo da nekakvu pravdu ipak očekujem. Iako znam da pravo ne znači i pravdu. Zato iskreno, bila sam u pokušaju da me događanja u Sloveniji mimoiđu i da oćutim sva pitanja. Neuspelom, kao što vidimo. I uspelom. Kao što ćemo videti. Aktuelna dešavanja u Sloveniji samo su okidač. Pisaću ti o nečem drugom. O mom iskustvu ljudskih prava u Sloveniji. A i zadesilo se nepredviđeno. Na dan ljudskih prava.

Pre nego sam pomenutu temu počela da istražujem (za šta najveću zahvalnost upućujem prvenstveno mentorici a zatim nekolicini dragih ljudi), o Sloveniji sam znala jako malo (valjda me nije ni zanimalo). Tek geografski podaci i činjenica da smo, u nekom lepom vaktu, delili pripadanje istoj, Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Uz lep vakat kažu idu i lepa sećanja. Barem da ih se i ja sećam. Zavidim generacijama sa Jugo sećanjem. Oni će uvek imati nešto da porede, mi, bojim se, nećemo imati šta. Rođeni na kraju Jugo epohe, odrasli ratnih 90-ih, ljudima postajemo u vremenu opterećenom prošlosti … Zamisli, generacije rođene na tlu jugoslovenskog federalizma, i generacije, koje će možda, jednoga dana, živeti na tlu evropskog federalizma … Nije isto. Oni su mu pripadali rođenjem, mi, možda, učlanjenjem.

Oni barem imaju iskustvo nekog federalističkog sećanja. Mi, osim ‘banalnog nacionalizma’, ništa. No, da nastavim sa ovom pričom. Dakle, uz svu priču ugodnog, lepog, bogatog života ‘za Titova života’, uvek ide i ona o Sloveniji i Slovencima koji su se po svom habitusu razlikovali od ostalih jugoslovena. O tome sjajno beleže Mitja Velikonja i Tanja Petrović ali i Marija Todorova i Božidar Jezernik kada govore o ‘nesigurnosti’ evropskog statusa pojedinih zemalja srednje i jugo(istočne) Evrope. Ali o tome mogu drugi put. Dakle, pozivajući se na autoricu Tanju Petrović, pozvaću se na priče o slovencima koji su drugačiji, bitno drugačiji u mentalnom i kulturnom smislu, napredniji, bliži evropskom duhu. Naravno te priče su dodatno oblikovali i narodi bivše SFRJ, posmatrajući slovence kao takve, pa te razlike nisu ništa drugo do razlike koje ciljaju na ‘viši kulturni nivo’. Otuda i svesrdna evropeizacija Slovenije. Već početkom 80-ih godina. Svu specifičnost, posebnost te uglađenost slovenskog čoveka ponajbolje opisuje Mitja Velikonja u svojoj Evrozi. ‘Što se više prave Evropejci, sve više deluju kao neuglađeni provincijalci; što ih više tapšu po ramenu, to će duže ostati poslušni učenici; što se više trpaju u prve redove, sve opskurnije izgledaju. Na prvi pogled protivrečno, mada logično: što se, s jedne strane, više otvaraju, evropeizuju, postaju Evropejci, sve su više, s druge strane, zatvoreni marginalci i samozadovoljno zatucani … ‘ (Velikonja, 2007). No, upravo, na temelju brojnih razlika, Slovenci odriču da su ikada pripadali Balkanu. Nekako su oduvek više zapadnjaci, a pomenuti diskursi o njihovom razlikovanju od ostalih jugoslovena su, po mom mišljenju, dodatno utrli put slovenačkoj evropeizaciji. Sasvim legitimno. Kome je još divlji, primitivni, iz putopisa svetskih putnika i raznih diplomata necivilizovan, stereotipan Balkan zanimljiv?! I Evropa nas je krstila Zapadnim Balkanom. Moderno je biti zapadno. In. A slovenci. Evropejci. Članstvom u EU i zvanično postali. Poput Baj Ganja Balkanskog kojem je autor Alek Konstantinov ‘pomogao da skine turski kaput, obuče belgijski ogrtač’ i postane ‘pravi’ Evropljanin (Todorova, 1999), tako je i članstvo u Evropskoj uniji pomoglo Sloveniji da postane ‘nobles’[4] u ‘evropskoj kući’[5]. Možda bi sve to i ostalo na narativnoj ili diskurzivnoj ravni, da nisu, baš na osnovu svoje različitosti u ondašnjoj Jugoslaviji, te različitosti koja je formalno i potvrđena ulaskom Slovenije u porodicu evropskih zemalja, počeli i sami da baštine razlikovanje. Kao neku frustraciju. Prvo se odrekneš veza sa Balkanom da bi pokazao Evropi da si je vredan, a pošto te dugo očekivana Evropa dočeka kao drugog, ne još pravog evropljanina, koji ima još mnogo da uči da bi bio pravi evropljanin, počneš i ti da razlikuješ. One sa kojima si delio socijalističku prošlost od koje se tako žustro odmičeš. Oni su po parametrima ‘evropskosti’ neki tamo drugi. Razlikovanjem od drugih (‘balkanaca’) potvrđuješ vlastitu ‘evropskost’. Zato se bosanskohercegovački[6] radnici u Republici Sloveniji razlikuju. Zbog svoje ‘neevropskosti’ i ‘neevropske pojavnosti’. Razlikuju se po životu, po boravku, po radu, po pravu. Razlika je multikulturalizmu ugodna. Ali, nije reč o tome. Ne. Pogledaj nastavak.

Nakon potpisivanja tripartitnog Protokola o međusobnoj saradnji u septembru 2007. godine, između Agencije za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine, Zavoda za zaposlovanje Republike Slovenije i Udruženja poslodavaca zanatskih delatnosti Republike Slovenije kojim je predviđeno zapošljavanje bosanskohercegovačkih državljana u Republici Sloveniji, bosanskohercegovački migrantski radnici odlaze na sezonski rad u Republiku Sloveniju. O broju izdatih radnih dozvola, čije brojke ne prelaze 40 000, nema jedinstvenih podataka. Zadnji podatak kojim baratam je iz jula 2011. koji kaže da broj izdatih radnih dozvola ne prelazi broj od 34 472[7]. Obzirom da je potpisana razmena radne snage, pored legalnog odlaska u Sloveniju (što se meri brojem izdatih, valjanih radnih dozvola) posredstvom Agencija za rad i zapošljavanje dveju država, primetan je broj i onih radnika koji su posredstvom raznih neformalnih veza: poslodavaca, poznaničkih, rođačkih (prijateljskih) mreža otišli na rad u Republiku Sloveniju. Oni su u najvećem broju iz Cazinske krajine. Ova razmena radne snage odvija se van Agencija za rad i zapošljavanje dveju država i samim tim je izvan uvida nadležnih institucija. No, bez obzira na ilegalnost načina kojim odlaze u Republiku Sloveniju njihov boravak posve je legalan. Ako poslodavac na temelju radne dozvole pribavlja radniku privremeni boravišni status obraćajući se nekoj od upravnih jedinica u Republici Sloveniji, onda njihov status nije ilegalan, osim što su oni na njenu teritoriju dospeli ilegalno, tj. zaobilazeći Agencije za rad i zapošljavanje dveju država

U uslovima za dobijanje dozvole boravka u Rapublici Sloveniji, stoji da, pored važećeg pasoša, odgovarajućeg zdravstvenog osiguranja, obezbeđenih dovoljnih sredstava za život svakako ide i izdata važeća radna dozvola. U slučaju zapošljavanja/rada ili obavljanja sezonskog rada u Republici Sloveniji, molbu za boravak podnosi poslodavac. Dozvola za stalni boravak u Republici Sloveniji može se izdati nakon pet godina neprekidnog boravka na temelju privremene dozvole. U slučaju boravka bosanskohercegovačkih migrantskih radnika u Republici Sloveniji relevantne su radne dozvole. Radna dozvola u Republici Sloveniji izdaje se na zahtev poslodavca kao dozvola za zaposlenje/rad. Radna dozvola osnov je za dobijanje boravišne dozvole. Državljani zemalja koje nisu članice Evropske unije u Republici Sloveniji mogu se zaposliti i obavljati posao samo i isključivo na osnovu radne dozvole. Pritom radna dozvola koja se izdaje na zahtev poslodavca kao dozvola za zapošljavanje/rad omogućava strancu zaposlenje i obavljanje posla samo kod jednog – tačno određenog poslodavca. U Republici Sloveniji postoje tri vrste radnih dozvola: dozvola za zaposlenje, dozvola za rad i lična radna dozvola. Dozvola za zaposlenje izdaje se samo na zahtev poslodavca, na period do jedne godine, uz mogućnost produžetka. Ova vrsta radne dozvole strancu omogućava zaposlenje samo kod jednog poslodavca koji je za njega zatražio dozvolu i omogućuje mu jedino posao za koji je dozvola odobrena. Dozvola za rad izdaje se za sezonski rad, za upućene (nameštene) strane radnike, za obuku i za individualne usluge na zahtev poslodavca/naručitelja usluge. Kada je reč o sezonskom radu, poslodavac može samo jednom u toku kalendarske godine da zatraži dozvolu za sezonski rad. Za primer bosanskohercegovačkih radnika važi ova vrsta radne dozvole. U slučaju ove kategorije migrantskih radnika predviđaju se obaveze poslodavaca koje se odnose na jednake radne uslove i to u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom Republike Slovenije: minimalna prava u vezi radnog vremena, odmora i pauza, noćnog rada, godišnjeg odmora, plata, zaštite i zdravlja na radu. Takođe se predviđa, da u toku rada migrantski radnik treba biti zdravstveno osiguran u skladu sa propisima Republike Slovenije. Iz primera bosanskohercegovačkih radnika uverićemo se u suprotno. Tek posedovanjem lične radne dozvole radnik postaje nezavisan od poslodavca, a može je steći ukoliko je stranac, radnik migrant, zadnje dve godine pre podnošenja zahteva neprekidno zaposlen kod jednog – istog poslodavca. Dake, uslov za sticanje lične radne dozvole u Republici Sloveniji sa kojom bi migrantski radnik bio nezavisan od poslodavca jesu najmanje dve godine provedene na radu kod jednog/istog poslodavca. Slovenački poslodavci ovo pravilo vrlo vešto koriste za manipulisanje radnicima, surovo eksploatišući migrantsku radnu snagu koja donosi ogroman profit građevinskim firmama (da napomenem kako su radnici iz zemalja bivše SFRJ najvećim delom angažovani na teškim fizičkim poslovima kao nekvalifikovani fizički radnici, manualci). Pravilo po kojem slovenački poslodavac u većini slučajeva postupa je da bh. radnika nakon isteka vremenskog roka od devet meseci uposli ponovo (produži radnu dozvolu) u narednoj kalendarskoj godini ali u drugoj građevinskoj firmi. Tako je, prema uvidima u Ugovore o radu (Pogodbe o zaposlitvi), jedan radnik u periodu od 08.05.2008. do 17.12.2008. godine bio uposlen na građevinskim radovima firme d.o.o. SCT E – BA, zatim je u periodu od 01.10.2010. do 17.03.2011. takođe uposlenik pomenute firme, da bi od 09.06.2011. do 31.12.2011. bio angažovan kao pomoćni radnik u firmi d.o.o. Kariera, od 06.04.2011. do 06.04.2012. bravar (održavanje i montaža opreme) u firmi d.o.o. Palmira, a od 28.06.2011. do 27.06.2012. godine stolar u firmi d.o.o. Patrola. Dakle, za četiri godine rada u Republici Sloveniji ovaj radnik je promenio četiri poslodavca radeći u različitim građevinskim firmama. Nije retkost da poslodavci koji poseduju više građevinskih firmi radnika upućuju iz firme u firmu čime mu onemogućavaju sticanje lične radne dozvole. Nije retkost ni praksa po kojoj Nemci angažuju slovenačke preduzimače, koji potom regrutuju radnike zamalja bivše Jugoslavije, u ovom slučaju bh. radnike, na građevinske poslove u Nemačkoj. Dakle, prakse kojima slovenački poslodavci manipulišu radnom snagom iz trećih zemalja su brojne i gotovo ustaljene. Građevinske firme otvaraju se relativno brzo i lako, procedure nisu zahtevne ni duge. U slučaju pomenutih d.o.o. firmi potreban je početni kapital od 7 500 ili 8 000 € (u razgovoru se može čuti kako je zakon kojim se (ne)reguliše pokretanje ovakvog biznisa ‘šupalj’ kao ‘švajcarski sir’). Posle otvaranja firme poslodavac povlači novac sa računa i njen saldo je na nuli. Ukoliko otvaranje d.o.o. firmi ide preko tzv. knjigovodstvenog biro-a onda se ‘cenkanjem’ firma može otvoriti i za 2 ili 3 000 €, ili čak 500 €. Po otvaranju firme razni poslodavci preko privatnih agencija angažuju migrantske radnike koji odlaze na rad bez da o tome postoji uvid Agencija za rad i zapošljavanje dveju država, bivaju surovo ekspolatisani, bez minimalnih standarda za život i rad. Pošto firma posle izvesnog vremena počne beležiti gubitke (jer je bez kapitala) jasno je da nema isplate za radnike, oni se otpuštaju, deportuju natrag u matičnu zemlju a firma proglašava stečaj. Nakon proglašenja stečaja poslodavac ne može nadoknaditi gubitke niti izdatke prema radnicima a sankcija prema takvoj poslovnoj politici uopšte ne postoji. Logika slovenačkih poslodavaca je imati jednu solventnu firmu i niz d.o.o. produžnica koje su bez kapitala, koje se otvaraju na razna imena, u kojima se upošljavaju isključivo građevinski sezonski migrantski radnici koji nisu upoznati sa ovim praksama i koji pošto obave svoj posao, svesni da su prevareni i ostavljeni bez zarade, prelaze kod drugih poslodavaca, u neku novoosnovanu d.o.o. produžnicu u kojoj ih čeka ista praksa. Upravo migrantski radnici menjaju poslodavce misleći da tako pronalaze bolje i poštenije uslove rada, no, ovakva poslovna praksa ista je kod svih slovenačkih poslodavaca. U slučaju da radnik odluči da podnese tužbu protiv poslodavca (što se dešavalo pre potpisivanja izmene Sporazuma o socijalnom osiguranju dveju država[8]) ostaje bez besplatne pravne zaštite/službe, jer sindikati ne rade u interesu radnika, te je radnik time primoran da odustane od tužbe jer nije u mogućnosti da se prehrani a kamoli da izdvoji novce za advokatske usluge. Ukratko, radnici nemaju ništa svoje, a poslodavci imaju njihove kičme kojima se služe[9]. Iz gore navedenog primera zapošljavanja bh. radnika možeš videti kako bosanskohercegovački radnici u Republici Sloveniji borave, žive i rade na osnovu dozvole za zaposlenje i dozvole za rad. Nekad i u kombinaciji obe. Ugovorima o radu poslodavci krše ne samo odredbe koje se odnose na obaveze i odgovornosti koje kao poslodavci imaju prema uposlenim radnicima, nego krše i one odredbe po kojima se radnici migranti mogu zapošljavati u Republici Sloveniji. Krši se vremenski rok za rad od devet ili šest meseci zavisno od vrste radne dozvole, krši se zakonski prekid od sedam meseci u slučaju dozvole za rad koji mora postojati nakon isteka radne dozvole. Radnici se upošljavaju proizvoljno, na vremenski period od 3 do 12 meseci, premeštaju iz firme u firmu bez ikakve evidencije, za poslove za koje jesu ili nisu kvalifikovani, bez zdravstvene, socijalne, pravne zaštite. Sve pobrojane prakse onemogućavaju sticanje onog najvažnijeg, lične radne dozvole, sa kojom bi radnik bio slobodan i nezavisan od poslodavca, sa kojom bi stekao pravo na slobodan pristup zaposlenju i radu, i sa kojom bi uživao ne samo radna već i osnovna ljudska prava bez kojih je u slučaju posedovanja prve dve: dozvole za rad i dozvole za zaposlenje.

Sada možda možeš naslutiti otkuda burno reagovanje na nepravdu. Bilo koje vrste. U nastavku ne želim da propustim da ti i slikovito opišem svoj doživljaj položaja bh. građana u nekadašnjoj našoj Deželi. A kako se u prepiskama često znamo ‘poigrati’ teorijom, znam da će te nastavak zanimati.

Svoju kulturu i ponašanje koje je u pojedinim slučajevima krajnje neprimereno ne pokušavajte da sprovodite i ovde. Budite svesni da trenutno stanujete u Ljubljani, koja je glavni grad Republike Slovenije, koja je članica Evropske unije. Ovde važe zakoni i pravila koji su na višem nivou, poruka je koju je preduzeće Vegrad uputilo bosanskohercegovačkim radnicima nastanjenim u ljubljanskom naselju Bežigrad. Društvo ‘viših kulturnih vrednosti’ i ‘visoko situiranih ljudi’ ne trpi došljake, prljave južnjake, u ovom slučaju pauperizovane Bosance, koji narušavaju kulturnu auru Ljubljane, glavnog grada Republike Slovenije, članice Evropske unije. U takvoj društvenoj sredini, u kojoj važe zakoni i pravila na ‘višem’ nivou prisustvo južnjaka se toleriše sve dok svojom jeftinom radnom snagom ‘izgrađuju’ urbanu pastoralu (Petrović, 2010). Takav drugi je prihvatljiv dok je na ‘sigurnoj distanci’ (Žižek, 2008), sveden na puki ‘goli život’ (Agamben, 2006), lišen svih prava.

Transparent bosanskohercegovačkih radnika na jednom od protesta u Republici Sloveniji

 Ilustracija 1 : Dobrodošli v Auschwitz

Transparent bosanskohercegovačkih radnika na jednom od protesta u Republici Sloveniji

Sezonski radnici angažovani su na teškim fizičkim poslovima za razna slovenačka građevinska preduzeća. Uz iscrpni fizički rad i teret koji podnose više sati dnevno nego je to zakonom dozvoljeno (10, 12 ili 14 sati dnevno, 230, 240, u pojedinim slučajevima 270 sati mesečno), žive u nezamislivo lošim uslovima sa jednim obrokom dnevno. Nastanjeni u radničkim domovima, koji slikom podsećaju na Agambenove ‘logore’ za politički nepriznate i pravno neuključene ‘ljude bez svojstava’, plaćaju mesečnu kiriju u iznosu od najmanje 150 eura. U sobi mesta tek za nekoliko kreveta (četiri/pet radnika u jednoj sobi do 20-ak metara kvadratnih). U slučaju radničkog doma koji je višespratan, na jednom spratu smešteno je i do 60/65 radnika, 14/15 u jednoj prostoriji u kojoj spavaju i provode onih nekoliko sati koliko nisu na gradilištu. U svim slučajevima kupaonice su zajedničke. Razmeštene dve ili tri po spratu. Slika koja podseća na Foucaultove ilustracije kaznionica, tamnica, zverinjaka … Radnički domovi, nalik ‘logorima’ postavljenim izvan ‘urbane Ljubljanske pastorale’, opasani ogradom, govore o izuzetosti društvene grupacije koja tu boravi. To su bosanskohercegovački migrantski radnici. Potpuno zavisni od poslodavaca, trpe teške i nehumane uslove rada jer im potonji prete oduzimanjem radne dozvole i deportacijom u zemlje iz kojih dolaze. Sistem rada koji se svakodnevno kontroliše, na koji se primorava, koji se trpi, od kojeg se strahuje, nalik je ropskom. Slavoj Žižek u knjizi O nasilju (šest ogleda sa strane) bavi se teorijskim žargonom post-političke biopolitike i zaključuje kako se ona svodi na učinkovito upravljanje ‘golim životom’. Subjekt kojeg se muči, postaje objekt čija se bol neutralizira i svodi na vlasništvo s kojim treba postupati na racionalno – utilitarni način računice (Žižek, 2008). Surovost Žižekovog stava može se čitati iz izjave jednog od bh. radnika koji je u Sloveniji radio kao građevinski radnik: ”Stanovao sam u katastrofalno lošem stanu, a vjerujte, objedovao samo jednom dnevno. Radio sam koliko god mi poslodavac kaže … Zakoni su u rukama poslodavaca koji bolje poštuju srne i jelene i pse na ulici, nego Bosance i Hercegovce. Kad sam pokušao tražiti svoj zarađeni novac, dobio sam deportaciju iz Slovenije”[10]. U dokumentarnom filmu Gradimo suženjstvo autorice Jelene Aščić (RTV Slovenija) poražavajuća je ispovest pojedinih radnika koji za jedanaest godina života i rada u Republici Sloveniji ni slovo od slovenačkog jezika nisu naučili. Za odlazak na neki kulturni događaj, ili šetnju ‘urbanom pastoralom’ gotovo da ne znaju. Njihovo mesto je u radničkim ‘logorima’ koji ‘urbane’ Evropljane podsećaju na primitivizam Balkana. Zar bosanskohercegovački migrantski radnik ne podseća na homo sacer-a? Na biće gologa života?! Na Agambenov ‘način života koji je ujedno život sam’?! Homo sacer biće je biološkog ali ne i političkog života. Njegova politička isključenost znači pravnu neuključenost.

I evo nas kod prava.

Tomaž Mastnak je na jednom mestu zabeležio: teorija o pravima ljudi ima na pretek … Treba da posvetimo brigu konkretnom čoveku, običnom ljudskom životu i delovanju. Uprkos brojnim međunarodnim instrumentima koji su kreirani da štite ljudska prava svih ljudi, uključujući i prava radnika migranata, na primeru ovog slučaja ona se zanemaruju i flagrantno krše. Primeri opštih međunarodnih instrumenata kojima se štite osnovna ljudska prava su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima te dva pakta o ljudskim pravima: Međunarodni pakt o civilnim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji štite sve ljude bez obzira na njihovo državljanstvo i pravni status. Specifični međunarodni instrumenti kojima se štite prava radnika migranata jesu i Konvencija o migraciji u svrhu rada Međunarodne organizacije rada, Konvencija o radnicima migrantima takođe Međunarodne organizacije rada i Konvencija o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihovih porodica Ujedinjenih nacija. Međunarodni instrument koji detaljnije tretira pitanje zaštite radnika migranata je MOR-ova Konvencija o migraciji u svrhu rada br. 97 iz 1949. godine. Ovu Konvenciju ratifikovalo je 49 zemalja, među njima i Republika Slovenija i Bosna i Hercegovina. Pored generalnih međunarodnih konvencija i specifičnih instrumenata koji se odnose na zaštitu radnika migranata, postoje i regionalni instrumenti kojima se garantuju prava svim osobama koje se nalaze na teritoriji zemlje potpisnice. Jedna od takvih je i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. No, da ne pobrajam šta svaka od njih detaljno predviđa, ukratko ću reći da nijedna u slučaju bh. radnika nije na snazi. Uostalom, iz opisanog života i boravka bh. radnika u Sloveniji i samo se da naslutiti. Osim što potonja vrlo jasno kaže: drzavljani trećih zemalja koji imaju radnu dozvolu u nekoj državi članici, imaju pravo na rad pod jednakim uslovima kao i svi građani Unije. Činjenica da ni bosanskohercegovačke vlasti još uvek nisu poduzele konkretne mere ka rešavanju položaja bh. državljana u Republici Sloveniji i da su nadležni bh. organi i institucije bez ambicije za stvarnom izmenom Sporazuma o socijalnom osiguranju i Sporazuma o zapošljavanju između dveju država (promena radnog zakonodavstva), ide u prilog tezi da su zapravo bh. radnici, pokreti za njihova prava oformljeni u Sloveniji (Pokret IWW – nevidni delavaci sveta), profesori i studenti okupljeni u Udruženju za političke nauke u BiH, Udruženja Oštra nula i Unsa Geto iz Banja Luke, jedini nosioci borbe za jednakopravan položaj i tretman državljana trećih zemalja u EU. Iz primera bh. radnika u Republici Sloveniji vidimo da se migrantski radnici – državljani trećih zemalja u Evropskoj uniji susreću sa nezaposlenošću, negiranjem temeljnih ljudskih prava i prava iz oblasti radnih odnosa, ksenofobijom, rasizmom, diskriminacijom, eksploatacijom te masovnim deportacijama. Prema rečima Andreja Kurnika, profesora ljubljanskog Fakulteta za družbene vede i aktiviste pokreta IWW, bosanskohercegovački radnici u Republici Sloveniji uključeni su u sistem tzv. ‘kružnih migracija’ gde dobiješ ljude – iskoristiš ih – i izbaciš. Podvrgnuti su autoritarnom režimu radnih migracija, uz isključivu zavisnost od poslodavaca, isključeni iz sistema socijalne, zdravstvene i svake druge zaštite, a kao drugi, zbog svoje neevropske pojavnosti, potpuno kontrolisani na poslu i u radničkim domovima, segregirani na tržištu rada … Ukratko, došljaci, gastarbajteri, prljavi južnjaci, Afrikanci, Arapi, Turci, Srbi, Hrvati, Romi, u našem slučaju Bosanci ljudi su iz ‘trećeg sveta’ bez političke moći i osnovnih ljudskih prava. Tanja Petrović će reći: ” … to nisu više južnjaci iz drugih republika iz vremena Jugoslavije – uprkos getoizaciji i raširenim stereotipima, njihov položaj je bio mnogo bolji dok je država bila zajednička” (Petrović, 2010).

Bosanci i Hercegovci su u republici dojučerašnje zajedničke države a danas članice Evropske unije – Sloveniji, bez političke moći i pravne zaštite, u posebnoj vrsti položaja kojeg možemo nazvati stanjem izuzetka. Izuzeti iz političkog, kulturnog, civilnog, socijalnog i pravnog poretka u kojem privremeno obitavaju na temelju radnih i boravišnih dozvola, jasno materijalizuju Agambenov stav kojim autor razlikuje civilni/pravni poredak slobode od necivilnog/nepravnog poretka logora. U logorima obitavaju političko nepriznati i pravno neuključeni ‘ljudi bez svojstava’, upućeni na ‘goli život’ što je ujedno i jedino čime raspolažu i na što imaju pravo, i koji se, kao u ovom slučaju, nadasve, i kontroliše. Političko priznati i pravno uključeni evropljani, državljani zemalja članica Evropske unije oličenje su civilnog i pravnog poretka slobode. Sasvim evropski i posve civilizovani, sa pravom na odluku o (ne)pravu privremenog/stalnog boravka ili državljanstva, određuju i dodeljuju status drugima koji još nisu ‘skrojeni’ po meri civilizovanog, liberalnog, demokratskog, ‘otvorenog’ zapadnoevropskog sveta. Koji su još uvek ‘podobni’ da bi bili kolonizovani i eksploatisani. Njihova izuzetost iz političkog, društvenog, kulturnog, biopolitičkog; život izvan urbane gradske sredine; nastanjenost u radničkim domovima nalik ‘logorima’; surova eksploatacija uz potpuni nadzor i kontrolu na radu – potiru ljudsku, pravnu, socijalnu i svaku drugu jednakopravnost. Odlukom o (ne)pravu ulaska, kretanja, privremenog ili stalnog boravka, života i rada u zemljama EU državljanima trećih zemalja negiraju se prava i slobode garantovane brojnim međunarodnim i regionalnim instrumentima.

Agamben će reći da je isključenost osobe iz političke zajednice isto što i njena pravna neuključenost. Bosanskohercegovački migrantski radnici u Republici Sloveniji izuzeti su iz političke zajednice. Njihova periferna prisutnost i marginalizovanost životom na ‘rubu’ urbane ljubljanske pastorale doslovno oslikava Agambenovog homo sacera zoe-a – bića koji ‘ugrožava’ kulturnu okolinu bios-a – pripadnika političke zajednice gostujuće države. Bosanskohercegovački migrantski radnici u Republici Sloveniji borave privremeno, na osnovu radne i boravišne dozvole. Boravak isključivo zavisi od poslodavaca (ukoliko se ‘zamere’ poslodavcu ostaju bez radne dozvole i automatski se deportuju u BiH jer je boravišna dozvola izdata na temelju radne). Opet, prema Agambenu, političko nepriznati isključeni su iz političke zajednice i pravno su nezaštićeni, svedeni na homo sacer-a. A homo sacer biće je biološkog ne i političkog života.

Iz ovog pisanija, iz života i rada bh. radnika u Republici Sloveniji, svedočiš proizvodnji ‘gologa života’ i to u državi članici Evropske unije. Bosanskohercegovački migrantski radnici svedeni su na puki, ‘goli život’, na iscrpljujući fizički rad, na jedino i samo biološku egzistenciju, na negiranje osnovnih ljudskih prava. I tu dolazimo do pitanja: zar prava čoveka nisu apolitična, u smislu da ih osoba stiče rođenjem a ne statusom u političkoj zajednici u kojoj obitava?! Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. O tome govori Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i drugi opšti međunarodni instrumenti kojima se garantuje i štiti univerzalnost prava čoveka u smislu njihove ne svodivosti na politički ili društveni partikularitet. Tačnije, njihova univerzalnost upravo je iskonstruisana utvrđivanjem prava partikularnih društvenih grupacija, i sastoji se u tome da nijednoj partikularnoj društvenosti ne može biti oduzeto pravo da ima pravo. ”Ljudi su nosioci prava, ne koliko su apstrahovani od svojih društvenih određenja, već koliko nisu … Jednakost ljudi nije u tome da se odreknu svojih društvenih različitosti, već u tome da mogu da ih utvrde” (Mastnak, 1989). Toliko o pravnoj državi. Na dan ljudskih prava.

Transparent bosanskohercegovačkih radnika na jednom od protesta u Republici Sloveniji

Ilustracija  2 : Iščemo Evropske pravice je Slovenija v Evropi?

 Transparent bosanskohercegovačkih radnika na jednom od protesta u Republici Sloveniji

I najzad, kada sam već pozvana na komentar o aktuelnim dešavanjim u Sloveniji, ne mogu, a da se ipak ne osvrnem, barem u nekoliko redaka. Mariborska antropologinja Vesna Godina je u povodu aktuelne situacije i smene dugogodišnjeg Mariborskog gradonačenika Franca Kanglera izjavila: “Slovenci su tolerirali Tita, Drnovšeka i Kučana koji su im svojim odlukama znali zagorčati život, ali su tada imali osjećaj da s vlašću postoji jedna vrsta komunikacije, da nisu potpuno ignorirani. U slovenskoj je tradiciji da se od vlasti očekuje poštovanje svakog čovjeka bez obzira na njegov materijalni status, jer svatko ima pravo na dostojanstvo. Naša politička elita odstupa od te logike” (n24.ba, 07.12.2012.). Previše dugo odstupa … Slovensko društvo prožima kriminal, u kojem, kako se svakim danom obznanjuje, ravnopravno učestvuju kako gradonačelnici tako i razni privatnici, poslodavci, koji zasigurno ne bi mogli raditi sve što rade bez nekakvog legitimiteta. Neko ga je morao dati. Te tako i sa slučajem radnika. Sa ovakvim (ne)pravnim sistemom vladanja, legitimno je zapitati se da li bi Slovenija ikada postala članicom EU, da je morala, kao zemlje zapadnog Balkana, ispunjavati uslove koji im se ispostavljaju?! Očigledno acquis communitaire nije isti za sve. Slovenija, uprkos članstvu u EU, poslednjih godina beleži zastrašujuće primere kršenja prava radnika. Takođe, nije na odmet setiti se 25 761 Jugoslovena koji su nakon sticanja nezavisnosti Republike Slovenije, tačnije 1992. godine, ‘izbrisani’ iz registara i deportovani.

Ipak, uprkos svemu, lepo je videti i znati da se ljudi organizuju i bore za svrgavanje korumpiranih čelnika koji su zemlju doveli da ruba a narod do socijalnog dna. Dajem svoj glas. Makar i sa distance. Lepo je videti tu i tamo petokrake i naglašenu jugonostalgiju, ako ne zbog Jugoslavije a ono zbog nostalgije za društvenim poretkom koji je garantovao sigurnost i zaštitu. Kao što rekoh na početku, lepo je sećati se, makar sa svrhom poređenja. Crvene zvezdice naspram Žutih. Eto teze za razmišljanje. Čitajući vesti, pratim i forume. Zanimljivo je pročitati kako se opet budi nekakva prisnost Hrvatske, Srbije, BiH i ostalih republika bivše Jugoslavije sa Slovenijom. Negde sam pročitala komentar, ‘bravo Slovenci, povedite i nas’, ‘Hrvatska je uz vas’. Pitam se jel’ zato što je Sloveniji bliža članstvom u EU ili što joj je bliska po zajedničkoj (socijalističkoj) prošlosti? Opet diskursi o etici komšiluka. Iako nas deli Evropska Shengenska granica. Razmišljam o tome. Kao i o parolama ‘Gotov je’ (sa mariborskim dijalektom ‘Gotof je’ kako piše Svetlana Slapšak u tekstu objavljenom na peščaniku), kojima smo, kao klinci na ramenima svojih roditelja, rušili Slobodana. Na polici još uvek stoji razglednica ”Beograd je svet” … Pored nesumnjive podrške i želje da se korumpirano/kleptokratsko političko stanje Slovenije promeni, završiću parafrazirajući reči jednog forumaša: ‘navijam za Vas, ali požurite, kažu da nam se bliži smak sveta, pada na 21. decembar, požurite, da ne bude uzalud truda’.

 Sa velikom zahvalnošću što si me potaknuo na rekapitulaciju i kratki ekspoze gradiva proizašlog iz dvo i po godišnjeg istraživanja prava radnika u Sloveniji[11], i što je se rekapitulacija zadesila na međunarodni dan ljudskih prava, i u danima kada je Slovenija odlučila da kaže NE korumpiranim političarima, obećavam da ću nastaviti da pratim dešavanja, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog solidarnosti sa svim radnicima u Sloveniji, i neke male zavidnosti. Jer nama je ‘dobro’. Zato ništa.

Iz zavejanog Sarajeva,

Jakovu i Neni.

Ponedeljak, 10. decembar, 2012.


[1] Zadnjih meseci nemam uvida o tome da li se prakse diskriminacije nastavljaju i dalje.

 [2] Izjava jednog bosanskohercegovačkog radnika.

 [3] Magistarski rad se bavi evropskim migracijskim politikama i položajem migrantskih radnika iz zemalja ‘trećeg sveta’ u EU. Studija slučaja su bosanskohercegovački migrantski radnici u Republici Sloveniji. Autoritarni sistem radnih migracija je, kako daljim istraživanjem doznajem, manje-više rasprostranjen širom Evropske unije. Čini se da Slovenija nije izuzetak. Ili jeste. Izuzetak koji potvrđuje pravilo.

[4] Aludiram na ‘pokondirenost’ bogate udovice Feme iz Sterijine komedije ‘Pokondirena tikva’.

[5] Metafore koje su vrlo frekventne u političkim i medijskim diskursima. Evropa se predstavlja kao kuća, porodica, zgrada, tvrđava. Više pogledati u ”Dugo putovanje kući: reprezentacije ”zapadnog Balkana” u političkom i medijskom diskursu”, Tanja Petrović, 2010.

 [6] I ne samo bosanskohercegovački, generalno, državljani svih republika bivše SFRJ.

 [7] Podatak sa Zavoda za zaposlovanje Republike Slovenije.

[8] Pomenuta izmena sporazuma o Socijalnom osiguranju potpisana je u decembru 2010. godine i pokazala se samo ‘kozmetičkom’ jer pored toga što je Parlament BiH nije ratifikovao zbog, kako se kaže, ‘tehničkog mandata’ (opšti izbori u Bosni i Hercegovini održani su 3. oktobra 2010. a vlada je formirana nakon 14. meseci), nije učinjen niti jedan korak ka tome da se oštećenim radnicima nadomeste zaostala, neisplaćena dugovanja i regulišu naknade ali ne, kako Sporazum predviđa u slučaju nezaposlenosti, nego u slučaju kada radniku istekne radna a sa njom i boravišna dozvola. Po toj logici se bh. radnici u Republici Sloveniji angažuju na rad i otpuštaju, tj. gube pravo na rad.

[9] Izjava je jednog od oštećenih radnika.

[10] Esad Kapić, jedan od oštećenih bosanskohercegovačkih radnika u Republici Sloveniji.

 [11] Mada, nesumnjivo, dugujem još mnogo toga vezanog za predstave migranata u Evropskoj uniji generalno, kako su se oformili diksursi o Balkanu kao ‘unutrašnjem drugom’ Evrope, otkuda Agamben a pre njega Foucault, šta je evoorijentalizacija evropskog (jugo)Istoka, Schengenska granica i sl. Dakle, sve što je u teorijskom smislu prethodilo elaboraciji slučaja bh. radnika u Republici Sloveniji. No, o svemu tome, u članku koji dugujem.

Tags:

Aida Džanović holds an MA in Political Science from the University of Sarajevo. The title of her thesis is “European migration policy and the position of migrant workers from the Third world countries in the EU (case: BiH workers in Slovenia)”. Aida works as a researcher and a collaborator on many international and regional projects. She is an author of many research articles published in BiH and Serbia. Aida has organized and presented on many international conferences, took part in international seminars and summer schools. Focus of her research is the European migration policy from the viewpoint of the theory of biopolitics.

No comments yet.

Leave a Reply

*